Pocetna Radovi

 

                                SRBI – BOŽIJI NAROD

     Za Jevreje se kaže da su od Boga odabrani narod. Za Srbe se kaže da su Božiji narod, a važi i mišljenje da su nastariji narod na Planeti. Kroz istorijske činjenice, mitove, Bibliju i druge grane nauke tražićemo odgovor za dva termina – Božiji narod i najstariji narod. Kada se kaže: - od Boga odabrani narod i Božiji narod – mora da postoji razlika u samoj suštini.
Do starosti Jevreja, kao naroda, lako ćemo doći, jer imamo potvrdu Biblije. Period od stvaranja sveta s Adamom i Evom, pa do Hrista, koji nam prenosi Biblija naši preci su različito izračunavali. To se dogodilo zato što nisu imali dovoljno drugih podatak osim Biblije. Zapisi o starim kulturama postaju deo istorije tek rođenjem arheologije. Period od stvaranja sveta s Adamom i Evom pa do Hrista, izračunavan je isključivo na osnovu Mojsijevog Petoknjižja, jevrejskih istorijskih knjiga i knjiga Starih proroka – to postaje osnova celokupnoj današnjoj civilizaciji. Danas je istoriska činjenica da period od Stvaranja sveta s Adamom - do Hrista, ima 4000 godina. O 4000 godina, od stvarnja sveta s Adamom - do Hrista, govori se i u Duhu proroštva. Tom periodu data su sledeća računanja kod naših predaka:
Martin Luter je izračunao, da je od Stvaranja sveta do Hrista prošlo 3961 godina. Astronom Kepler je tom periodu dao 3993 godine. Ašer je došao do 4004 godine. Melanhton do 3964 godine. Po arapskom računanju, od stvaranja sveta do Hrista je prošlo 6174 godine. Američki Indijanci ovom periodu daju 6204 godine.
Etiopljani 5500 godina. Jevrejski prevodioci „Septuaginte“ su dali tom periodu, po jednoj verziji, 5508 godina, a po drugoj 5586 godina. Grupa Jevreja talmudista je taj period označila s 5555 godina. Narasprostranjeniji jevrejski kalendar daje tom periodu 3760 godina. Samaričansko računanje ima dve verzije, po jednoj 4427 godina, a po drugoj 4305 godina. Kada sam tragala za istinom o Hristo, izračunavala sam taj period i došla do tačno 4000 godina.
Srbi i Pravoslavna crkva su prihvatili godinu od 5508 godina do koje su došla dva jevrejska prevodioca „Septuaginte“ – Mojsijevog Petoknjižja. Crkva je prihvatila hrišćansko računanje vremena, pa kaže: od Adama i Eve do Hrista je bilo 5508 godina, a posle Hrista 2014 godina – koliko imamo danas. Ako te dve godine saberemo, dobićemo srpsku 7522. godinu. 5508 + 2014 = 7522 godine. Do ove godine se došlo zato što Srbi nisu napravili presek s hrišćanskim računanjem vremena. Oni su nastavili da broje 5508, 5509, 5510, itd. Možemo zaključiti: - 7522. godina, za koju se tvrdi da je srpska godina o starosti Srba, potiče od Mojsijevog „Petoknjižja“ i vezana je za dva jevrejska prevodioca. Sada kada znamo izvor 7522. godine, možemo gledati objektivno.
Na „Dušanovom zakoniku“ piše: 6855. indikta drugog, meseca maja, 21. dana. Ako od 6855. godine, oduzmemo 5508 godina, prihvaćene od Pravoslavne crkve, dobićemo godinu iz zvaničnog istorijskog računanja vremena o caru Dušanu – 1347. godine. 6855 – 5508 = 1347. godine. Na spomenicima iz 15. veka, stoji: - smederevsku tvrđavu je Đurađ sazidao 6938. godine. Ako se od 6938. godine, oduzme 5508 godina, dobićemo 1430 godina. 6938 – 5508 = 1430. godina. To je opet godina iz prihvaćenog istorijskog računanja vremena, a ne godina starosti srpskog naroda. Sada shvatamo da Srbi ne mogu biti nastariji narod na Planeti sa 7522. godinom, koliko ima od Stvaranja sveta do danas, po računjanju dva jevrejska prevodioca. Ako bi se ova godina prihvatila kao merodavna za starost srpskog naroda onda bi američki Indijanci bili najstariji na Planeti – 6204 godine + 2014 godina. = 8218 godina. Ove zablude se moraju odbaciti i naći istinu o starosti Srba i verovanju da su Božiji narod.
ROĐENJE JEVREJSKOG NARODA
Otvori ćemo Bibliju i naći korene Jevreja kao naroda.
Do godine Biblijskog potopa dolazimo izračunavajući pretpotopne Patrijarhe, i o tome smo detaljno pisali u prethodinm tekstovima. Od Stvaranja sveta s Adamom i Evom do Biblijskog potopa je prošlo 1656 godina. Biblija nam ostavlja podatke kako se grana ljudski rod Posle Biblijskog potopa. Sve počinje od tri Nojeva sina – Sema, Hama i Jafete. U Prvoj knjizi Mojsijevo, gl. 10; nalazimo kako se rađaju narodi od tri Nojeva sina. Od sina Semovog – Arfaksanda, Biblija ostavlja zapis pokoljenju koji narodi se rađaju:
Prva knjiga Mojsijeva, gl. 10: 22/24/25;
„Sinovi Semovi bijehu, Elam i Asur i Arfaksad i Lud i Aram“.
„A Arfaksad rodi Sala, a Sale rodi Hebera“.
„Heberu se rodiše dva sina: jednom biješe ime Faleg, jer se u njegovo vrijeme razdjeli zemlja, a bratu njegovom biješe Jektan“.
U daljem tekstu Biblije gde se govori o starosti i rođenju pojedinih Patrijarha, nalazimo kada se rodio Heber. Dalje u tekstu sagledava se: - od Heberovog sina Falege vodi jedna linija do rođenja Avrama. Istorijski je poznato da Jevreji potiču od jednog Avramovog unuka kog je dobio od sina Izaka sa ženom Sarom – Jakova i njegovih dvanaest sinova. Heber znači druga strana i od ovog imena svi Jevreji su dobili nama poznato ime – Hebreji. Biblija beleži na sledeći način:
Prva knjiga Mojsijeva, gl. 11: 16/18/21/22/25/26;
„A Heber požive trideset i četiri godine, i rodi Falega“.
„A Falega požive trideset godina i rodi Reva“.
A rodiv Sarugu, požive Rev dvesta i sedam godina...“.
„A Saruga požive trideset godina i rodi Nahora“.
A rodiv Tara požive Nahor sto i dvadeset godina“.
„I Tara požive sedamdeset godina, i rodi Abrama, Nahora i Arana“.
     Biblija nam pomaže da pronađemo rođenje Jevreja. Koren im leži u Heberu, koji je rođen posle Biblijskog potopa od Nojevog praunuka Sala. Kada znamo rođenje Hebera onda imamo i godinu rođenja Hebreja kao naroda. Heber je rođen 67. godine posle Biblijskog potopa. Biblijski potop se dogodio 1656. god. od Stvatanja sveta s A damom. To bi značilo da je Heber rođen – 1656 + 67 = 1723. god. od Stvaranja sveta. Ako od 4000 godina, koliko ima od Stvaranja sveta do Hrista, oduzmemo Heberovu poslepotopnu godinu rođenja - dobićemo zvaničnu istorijsku godinu rođenja Jevreja (Hebreja) kao naroda.  4000 – 1723 = 2277. godine pre Hrista. 2277 godina + 2014 godina = 4291 godinu. Jevreji kao narod imaju starost od rođenja do dana današnjeg 4291 godinu.
SRBSKE REČI KROZ VEKOVE
Za period od 4,6 milijardi godina, koliko je stara naša Planeta, njenim predelima su prošle mnoge civilizacije, pre stvaranja sveta s Adamom i Evom. Nalaz u Afaru  (provincija u Etiopiji) popunjava prazninu u evoluciji afričkog čoveka. Mnogi se naučnici slažu, na osnovu pronađenih fosila u Afaru, da savremeni čovek potiče iz Afrike, a ne iz različitih mesta Azije i Evrope. Pre milion godina, reljef i klima su bili drugačiji nego u praistorijskom Egiptu. Postoje dokazi o preistorijskim naseljima u Abu Simbelu, starim oko 700.000 godina. Arheologija govori da je homo sapijens na tim prostorima živeo pre 100.000 godina. Otkrivene su brojne faze, jer su ljudi morali da se prilagode promeni klime, tokom koje su Nil i Sahara dobili svoj današnji izgled.
U Sahari su pronađena oruđa iz ranog pleistocena, čija je starost datirana na dva miliona godina. Od tog vremena, u saharskoj oblasti su se razvile kulture datovane u paleolitu. Zatim, dolaze kulture prolaznog perioda, paleolit, neolit i neolitske kulture do bronzanog doba. Tokom istraživanja Biblije spoznala sam mnoge kulture. To me je uputilo gde bi se mogli naći koreni srpskog naroda. Stariji su od 7522. godine, tj. poslednjeg stvaranja sveta s Adamom i Evom. Gotovo sam  sigurna, da su mnoga božanstva kod biblijskih Filisteja, i kasnije kod Asiraca, srpska božanstva – iz ko zna kog od ukupno 28 perioda Stvaranja sveta, do koga je došao učenik Žorža Kivijea – d'Obrini. Neosporno je - Stvaranje sveta s Adamom i Evom prožeto je srpskim nasleđem iz jednog prethodnog perioda Stvaranja. Ovim možemo dokazati svetu zašto se srpske reči nalaze u skoro  svim jezicima sveta, i zašto u toponimima nalazimo srpske nazive na mnogim lokalitetima Azije, Indije, Evrope i Afrike. U jednom Mojsijevom opisu planine, što znači, pre tri i po hiljade godina, nalazimo srpski naziv planine.
Nebo je brdo, koje je deo Abarimskih gora. Na zapadu se spušta k najdubljem procepu na Planeti – Mrtvom moru. Mojsije je sa tog vrha posmatrao Obećanu zemlju i tu je umro.
Peta knjiga Mojsijeva, gl, 32: 49; gl, 34: 1/5;
„Izidi na ovu goru Abarimsku, na goru Nebo, koja je u zemlji Moapskoj prema Jerihu...“.
„Tad izide Mojsije na polju Moapskom na gori Nebo...“.
I umrije ondje Mojsije sluga Gospodinov u zemlji Moapskoj...“.
Alfabetsko pismo, kojim je Mojsije napisao delove svog Petoknjižja i Knjigu o Jobu, najverovatnije je preko Feničana stiglo u Grčku i postalo osnova celokupnoj današnjoj civilizaciji. Mojsije (1575-1455. godine pre Hrista), je to pismo mogao da nauči od egipatskih sveštenika, jer je bio posinak princeze Hatčepsut, ćerke faraona Tutmosa I. Nešto pre njegovog rođenja Egiptom su vladali Hiksosi („kraljevski pastiri“), koji su ostavili traga na egipatsko sveštenstvo i za koje mnogi misle da su bili Srbi.
U papirusu iz vremena faraona Ramzesa III se govori da je Egipat bio porobljen “spolja” od jedne strane sile i da je bila “lišena prava”. U papirusu se navodi ličnost pod imenom Arsa i da je cela vladavina bila skoncentrisana u njegovim rukama. Emanuel Velkovski ovom licu posvećuje jedno pogavlje u svom delu: “Egipat Tributary to Arsa, a Foreigner”, gde zaključuje da je Arsa bio stranac, koji nije imao nikakve veze s egipatskim faraonima. Ovo ime se u srpskom narodu zadržalo do dana današnjeg, bez ikakvih izmena.
Filisteji koje Biblija tako često pominje, vrlo su zanimljivi. Imali su Boga Dagona (Dažboga), koji je bio srpsko božanstvo i zadržano do danas (o tome smo detaljno pisali u prošlom broju). Pri zauzimanju Kanana (1495-1445 god. pre Hrista), Izraelci (Jakovljevi potomci) su osvojili Akaron, Gazu i Aškalon. Međutim, Filisteji im nakon toga preuzimaju celo područje. U vreme Samuila (oko 1380. god pre Hrista), spominje se da ih je bilo “kao peska na bregu morskom”. Filisteji su držali polodnu dolinu duž morske obale i monopol nad proizvodnjom gvožđa. Biblijom se to potvrđuje:
Prva knjiga Samoilova, gl. 13: 5;
“A Filisteji se skupiše da vojuju na Izraela, trideset hiljada kola i šest hiljada konjanika, i mnoštvo naroda kao pijeska na brijegu morskom...”.
Knjiga o sudijama, gl. 1: 19;
“Jer Gospodin biješe s Judom, te osvoji goru; ali ne izgna onijeh koji življahu u dolini, jer imahu gvozdena kola”.
Filisteji su živeli u ovim predelima i 500 godina pre zauzimanja Kanana od strane Jevreja, jer su s Avramom sklopili zavet. Sklapanje zaveta se dogodilo oko 1975. godine pre Hrista. Biblija donosi:
Prva knjiga Mojsijeva, gl. 21: 29/32;
“A Abimelah reče Abramu: šta će ono sedam jaganjaca što si odlučio?”.
Tako uhvatiše veru na Barsabeji. Tada se diže Abi-meleh i Fikol vojvoda njegov, i vratiše se u zemlju Filistejsku”.
Kada su Filisteji u pitanju, zanimljivo je osvrnuti se na papirus Ramzesa III, na kojem se našao izraz – PRST. Oko izraza PRST su se sporila dva velika svetska naučnika – Jirgen Španut i Emanuel Velkovski. Velkovski izraz PRST, vezuje s Persijancima, a Jirgen Španut s Filistejima (detaljna analiza izraza PRST u knjizi: Srbi pleme majka, autor Slavica Šetina).
Filisteji se u Bibliji pominju još 2000. godine pre Hrista, a Persijanci ulaze u istoriju u šestom veku pre Hrista. Pre persijskog carstva, bilo je asirsko carstvo, gde su, takođe, zastupljena srpska kulturna obeležja. Očigledno je da su Persijanci nastali od jednog velikog naroda na Planeti, čiji se koreni nalaze u mnogim starijim civilizacijama. Na listovima na kruni šlemova “Pereseta” (PRST) ucrtana su pera ptice. Glasnici nebeskog gneva bile su komete – o tome smo pisali. Ljudi su to obeležavali noseći ukrase od pera ptice ili perjanice. Reč PRST ili rašireni prsti “prstast” je nalik ptičijem peru i verna oznaka za nebeski gnev – kometu. Norodi koji su nosili znak “ptičijeg perasu doživeli nebeski gnev u obliku komete. Tadašnji Srbi su kometu obeležavali kao – raširene prste. Od toga je ceo narod nazvan Prst ili PRSTAST. Pošto je na papirusu Ramzesa III, nađen izraz PRST (čista srpska reč u pravom upotrebnom značenju, jer rašireni dugi prsti liče na ptičije pero), “Peresete” ili (PRST), možemo s lakoćom indentifikovati kao Srbe u jednom istorijskom vremenu naše Planete. Takođe, svi drugi narodi koji imaju oznaku “perast”, znači da potiču od istog naroda.
EVROPSKI HRONIČARI O SRBIMA
Josif Dobrovski u svom delu “Slovenka”, kaže: “Kada bih imao da predložim (zejedničko) ime za oba poretka pod kojim svi slovenski narodi mogu da se svrstaju, to bi bilo ime Srbi”.
Francuski slavista Spirijan Rober, u delu “La monde slave”, rekao je sledeće: “Iz početka su svi Sloveni nazvani Vendi, ili Srbi. Ja neću ispitivati koje je od ova dva prethodilo drugome; ograničiću se da utvrdim da je ime Srbin, jednako kao ime Vend, obeležavalo celu rasu”.
Nemački etnograf J. G. Kohl, “Die Volker Europas”, rekao je sledeće: “Ime Srbin beše nekada jedno od velikih ukupnih oznaka Slovena. Jednako kao kod Nemaca ime “Alemani”, koji je, kod Francuza, još uvek oznaka za Nemce, a naziv Srbin je do danas ostao samo oznaka jednog dela Slovena”.
Švajcarac Adolf Pikte u svom delu “Les origines indo-curopeennes au les Aruas primitifs”, piše: “Narod koji je pružao svoje ogranke od Indije do krajnjih granica zapadne Evrope, sačinjavajući, od jednog kraja do drugog, dug lanac naroda nastalih od iste krvi...Ono što je sigurno, to je, da od samog početka istorijskog, mi nalazimo taj prvobitan narod već rasut na jednom ogromnom prostranstvu i izdeljen na veliki broj nacija, od kojih je večina zaboravila svoje poreklo...”.
U vezi sa Serbanijom Strabon je rekao: “Iz koje oni trgovahu s Indijom, a od  Miđana dobijahu robu na kamilama nošenu. Sa svog bogatstva išli su u zlato odeveni”.
Da su Iliri, koji su govorili “Ilirskim jezikom” bili Srbi, to P. J. Šafarik potvrđuje u svojoj “Istoriji slovenskog jezika i literature sa svim dijalektima”, ‘gde kaže da su razna slovenska imena navodili samo stranci i to – bespravno kao: Vendi, Boemi i Iliri za – Srbe’.
Da su antički Srbi poznati pod imenom Tračani i Iliri, Poljak, Kazimir Šulc je u svojoj studiji “O poreklu i sedištima starih Ilira”, to i dokazao, a između ostalog citira i Strabona, koji je zapisao: “Iliri i Tračani nisu mogli da budu tuđi jedni drugima ni na koji način, jer su oba naroda istog porekla, a osim toga, takođe, imaju iste običaje i uređenje i poštuju iste bogove”.
Pavle Josip Šafarik, u “Starožitnosima”, kaže da se slovenski jezik razvio sam od sebe i da nosi u sebi snažan pečat orginalnosti: “Jedan tako orginalan, čist, gramatički savršen, bogat i u mnoge delove izdeljen jezik, nikako nije mogao da se oblikuje bez postojanja jednog jedinstvenog prvobitnog i samostalnog naroda”.
Jirgen Španut veruje da su oni koji su izmislili pismo postavili kamen temeljac naše civilizacije i kaže: “Može da bude da mi ovaj dar među svim narodima dugujemo Filistejima”. O Filistejima smo sagledali da su bili Srbi - po božanstvu Dagonu s kojim se indentifikuju Srbi i po folkloru. Jan Kolar, takođe, tvrdi, da je latinski, pa i italijanski izrastao iz slovenskog.
Franciskus Marija Apendini, Gramatika ilirskog jezika, na str. VI, stubac 2. kaže: “S obzirom, na rasprosranjenost “Ilirskog”, nije bilo moguće da se ne razviju različiti dijalekti”.
Francuski istraživač Rober Šaru, u delu “Le Livre du mustere inconnu”, piše da je feničanski istoričar Sončonijaton, koji je bio savremenik Trojanskog rata (oko 1200. pre Hrista), u jednom starom hramu, video je zlatne pločice, koje su daleko prethodile njegovom vremenu i na kojima su bile urezane reči na njemu nepoznatom jeziku. Rober Šaru, u posebnom pasusu, navodi te reči: - MAMA – DAMA – DEVA – DIV. Čije su to reči i koje je njihovo značenje, danas ne treba objašnjavati – srpske su. Kada dolazimo do ovakvih činjenica, koje se prostiru kroz vekove, onda razumemo izreku – Govori srpski da te ceo svet razume.
Prema franačkom hroničaru Fredegaru, savremeniku događaja VII. veka pos. Hrista, bila je stvorena velika svetska država Srba, ili Venda, koja je u njegovo doba obuhvatala istočnu polovinu Nemačke, Čehosovačku, Poljsku i najveći deo današnje Austrije i Mađarske. Pre i posle II svetskog rata mnogi nemački istoričari su pisali o ovoj srpskoj državi. Godine 1952. u jednom nemačkom ilustrovanom listum stajao je naslov: “Svetsko Carstvo Srba” (“Weltreich der Wenden!”).   
Iz ovakvih kazivanja, moglo bi se zaključiti da su Srbi dobro poznavali našu Planetu, te su se selili s jednog kraja na drugi kraj, stvarajući velika carstva. Biblija govori da su Filisteji imali gvozdena kola, a Švajcarac Adolf Pikte kaže da se od samog istorijskog početka jedan narod nalazi rasut na ogromnom prostoru. Od  različitih familija na velikm prostorima stvarala su se nova plemena od kojih nakon nekoliko stotina godina nastane novi narod koji je zaboravio svoje korene, ali su se pojedine reči zadržale. Zato Josif Šafarik dolazi do zaključka se jedan čist gramatički jezik razvio od jednog samostalnog naroda. Biblijski Josip je svoju porodicu koja je brojala 70 članova dove u Egipat (1. Mojsijeva, gl. 46: 27;). Nakon oko 400 godina u Egiptu je bilo šest stotina hiljada Jevreja (2. Mojsijeva, gl. 12: 37;). Borna kola Filisteja, o kojima govori Biblija, nalazimo u severnoj Evropi, u Kiviku (Danska), zatim u Firenci (Italija), i, što je za mene bilo najveće otkriće, nalazimo ih u Sahari na zidovima pećina i klisura. Francuski etnolog i arheolog i antropolog Anri Lot, koji se posvetio istraživanju saharske umetnosti, u svojim zapisima, obaveštava:
“U prvi mah su ova kola pripisivani Herodotovim Garamantima, dok pažljivije ispitivanje što su ga izvršili naučnici Diso i Salmon Rajnah, nije pokazalo da je poseban stil konja u galopu veoma srodan “letećem galopu”, poznatom iz kritske umetnosti... Kola su, dakle, morala biti mnogo starija no što se u prvi mah verovalo. Bila su u skladu s onim što su istoričari, na osnovu egipatskih spisa, nazvali invaziom Naroda Mora...Godinu dan kasnije, vraćajući se sa Gaoa na Nigeru i prolazeći masiv Adar Ifora, primetio sam jedna takva kola...Idući dalje na sever kroz Tanezruft, našao sam se na izvoru Ti-m-Misao, koji leži približno na pola puta između Hogara i Adar Ifora...Pod jednim slojem slikanih natpisa, razabrao sam pet prikaza kola...Ova kola su bila nacrtana isto onako, kao ona što smo ih već otkrili na Tasiliju”.
PRONAĐEN KOREN SRBA
Sve su ovo dokazi jednog te istog naroda kroz milenijume iz kog su se rađali drugi narodi. U Talmudu, nalazimo sjajnu pouku o načinu saznanja – “čitajući zapise o nebeskom znamenju skinućemo sve zemaljske tajne”. Analizom srpskog božanstva Dažboga, koju smo dali u prošlom broju feljtona, došli smo do saznanja - Dažbog je hromi princip poretka sveta pokrenut od Tvorca savršenog sistema.  Dažbog se inkarnirao u belog hromog vuka – Dabu, kojim se indentifikuju Srbi. Kada se kaže vuk isto je što i Srbin. U mitovima nalazmo da je vuk osnivač i vodić kroz pruteve divljine mnogim narodima. Analizom belog vuka – Dabe, došli smo do saznanja da predstavlja jedno vlakno DNK u biološkom životu, kome Dažbog daje impuls. Zato mit govori da se Dažbog inkarnirao u hromog vuka. Vuk je hrom zato što poseduje samo jedno vlakno DNK – jedan duhovni princip.
U sanskritskom SERBAH – ZNAČI SEME. Kod Srba - pandam dogonskom bledom liscu je sećanje na hromog belog vuka. Kada dva naroda (Srbi i Dogoni), na različitim delovima planete, a nemaju nikakvih dodirnih tačaka, imaju isti mit, onda je taj mit baština čovečanstva. Simbolišuci hromog vuka, Srbi su sačuvali sećanje na hromi duhovni princip, koji traži svoju drugu polovinu, dajući odsjaj biološkom životu. Kroz feljton smo naučili da je čovek razdvojeno vlakno DNK, i da u biološkom životu kroz iskustvo i materiju usavršava svoje drugo vlakno DNK (duhovni princip) – postajući savršenstvo dva principa, Božiji sin. Sećanje na belog predvojničkog vuka Dabu, sačuvano je u srpskim mitovima do danas. Vuk se pojavljuje kod mnogih naroda kao roditelj osnivač i spojiv je uz pojam plodnosti. Serbah ili beli vuk znači seme. Pošto je vuk beo, možemo zaključiti da on simboliše belo seme. Za razliko od dogonskog bledog lisca – Vullpus pallida, koji simboliše crno seme. Mešanjem stvorenog semena izdiferenciranog od Tvorca - stvaraju se razni narodi. Svako seme predstavlja jednu rasu. Mešanjem rasa nastaju mnogi narodi na Zemlji. Pored ova dva semena – belog i crnog, postoji i žuto seme (simbol žute rase). O rađanju duša iz kostiju pisali smo u prošlim tekstovima. Seme je tako izdiferencirano od Tvorca, da ima u sebi unutrašnju vibraciju i probijajući opnunu rađa se nov život. Seme se nalazi u ključnoj kosti čoveka i u Božijem polju na dan Vaskrsenja, iz njega će se roditi nove duše.
Kod plemena Dogona, koji su simbol crnog semena postoji jedna zanimljivost koja pomaže rešenju problema – Srbi – Božiji narod. Dogoni mrve kosti svojih pokojnika, pa mešajući ih sa nekim semenom seju u polje. Na ovaj način, oni sibolično sole zemlju semeno crne rase. Uz kosti svojih pokojnika, Dogoni uzimaju neko seme, a to bi značilo da je crnom semenu potrebno i dodatno seme. Pošto se za vuka (belo seme) kaže da je roditelj osnivač, s lakoćom zaključujemo da je cnom semenu da bi se oplodio potrebno i belo seme. Biblija, takođe, govori o soljenju zemlje:
Jevanđelje po Mateju, gl. 5: 13;
Vi ste so zemlji; ako so obljutavi, čime će se osoliti? Ona već neće biti ni za što, osim da se pospe na polje i da je ljudi izgaze”.
Sada je sasvim razumljivo zašto je vuk bog zaštitnik u kulturi skandinavskoj, germanskoj, mongolskoj i važan totem kod mnogih urođeničkih američkih kultura i zašto ga slave kao učitelja i vodiča kroz puteve divljine. Za belog vuka (belo seme) se vezuje pojam plodnosti i vaznesenja. Pošto je plodnost i vaznesenje sadržano u belom semenu onda nalazimo smisao - zašto je crnom i žutom semenu potrebno belo seme. Zašto je belo seme dominantno i nosi plodnost i vaznesenje teško je odgovoriti, jer je pokrenuto voljom Tvorca. Mi možemo samo sagledati, da je jaje sveta stvoreno od Tvorca, gde su izdiferencirane sve klice postojanje, takođe, bele boje, a vaznesenje simboliše – bela svetlost. Iz kazivanja predaka možemo zaključiti da svi narodi na Zemlji, danas, koji sebe prepoznaju u belom predvodničkom vuku, i neguju ga u svojim mitovima, potomci su belog semena (bele rase) Srba, jer je beli vuk – isto što i Srbin. Zanimljivo je da na gravurama iz saharske umetnosti iz perioda bubalusa – oko 7000 godina, pre Hrista, nalazimo čoveka s maskom vuka i lisca. Pošto za vuka kažu da je predvodnik i roditelj osnivač, preci su nam ostavili poruku - Srbi su majka svim drugim narodima.
U mitovima smo nalazili da su Srbi deca Dažboga, a Rusi sebe smatraju Dažbogovim unucima. Dažboga, kao hromi princip poretka stvaranja sveta je pokrenuo Tvorac. Pošto se Dažbog inkarnirao u belog hromog vuka, a vuk je simbol belog semena s kojim se indentifikuju Srbi, odgovor se nameće sam po sebi:
SRBI PREDSTAVLJAJU BELO HROMO SEME (JEDNO VLAKNO DNK), KOJE SE NALAZI U NJIHOVOJ KLJUČNOJ KOSTI – IZDIFERENCIRANO OD TVORCA SAVRŠENOG SISTEMA I ZATO JE IZREKA DA SU BOŽIJI NAROD I NAJSTARIJI NAROD.
Između izreke Odabrani narod i Božiji narod – postoji suštinska razlika. Odabranom narodu naćićemo koren rođenja, a Božiji narod leži u principu pokrenutom od Tvorca savršenog sistema. Odabrani narod uvek može biti nekI drugi narod, a Božiji narod je nepromenljiv, jer predstavlja zakon u kosmičkom sistemu stvaranja.