Великани разних грана уметности и науке, су доказ, да у човеку избијају искре божанског дара, како то каже Сен-Мартен. Све је ово доказ да наше моћи не чекају да се развију; оне су развијене и потребно је само да дођемо до нивоа свести, на којем можемо да их користимо. Оног тренутка када достигнемо висок ниво свесности, који је био условљен нашом слободом, кроз борбу добра и зла - божански дар ће искрснути.
„О, море!
Разгранава се у дугачки низ вртова“,
(7. 09. 1976.)
Ова реченица у снохватици Ђоке Стојичића у мени је побудила интересовање због мог дуго - годишњег истраживања библијског Едена. По мом виђењу Еден се налази испод Средоземног мора.
Из рецензије Милана Ђорђевића:
Према тексту ове студије са претензијама на теоријско целовито казивање о архетипској природи сна (spiritus rektoru) као „одсјају стварности (’неисцрпном руднику човекове ства-ралачке енергије’)“, аргументовано је показано на несумњиву присутност трансцедентне функције сна и сневања у песничком стварању (јединственог у нашој књижевности), у континууму од њеног првог стадијума тзв. Patricipacion mistique (Мареј Стајн: „обрасцима евидентним у физичком свету) до испољавања у песничким структурама као језичкој свести.
Шетина је искуством изузетног познаваоца јудеохришћанске предаје, онто-теологичке и књижевне мисли, у песничком делу Ђоке Стојичића („Велики прасак, Звезда водиља, Бичевање речи и Стра-хоте раја“) изнела знатну аналитичку грађу и извела велики број закључака о основном „искуству“ раскривања (Aletheia) етимологијског значења речи-стиха о его свести...
Славице Шетине за критичку рецепцију књижевног стваралаштва има парадигматичан значај. Са радошћу да сам у стваралаштву других и сам дошао до увида о линералној, конфигуративној и конфирмационој природи језика, с љубављу у срцу предлажем, да се овај рад госп. Шетине објави, јер:
„Благо је вашим очима што виде и ушима вашим што чују“ (Јеванђеље по Матеју), како песник сања песму или она њега. |
