Pocetna Radovi

 

EDENSKA REKA FISON

 

     Jedna od četiri edenske reke je Fison, ostale su: Tigar, Eufrat i Gehon. U Bibliji piše da ove reke izviru iz Edena i teku ka jugu planete.
Prva knjiga Mojsijeva, gl. 2: 10/11/12/13/14;
„A voda ticijaše iz Edena natapajući vrt, a odande se dijeljaše na četiri reke“.
„Jednoj je ime Fisoni ona teče oko cele zemlje Hevilatske, a ondje ima zlata“.
„I zlato je one zemlje vrlo dobro; ondje ima i bdela i dragoga kamenja oniha“.
„A drugoj je rijeci ime Gehon i ona teče oko zemlje Etijopske“.
„A triječoj je rijeci ime Tigris, ona teče k Asirskoj. A četvrta je reka Eufrat“.
Iščezla reka Fison je bila tumačena kao astronomija, ili mitska pojava, a često je bila i predmet rasprave naučnih grana. Kada je shvaćena kao reka (što je i bila), njeno korito je smeštano po kopnu Azije, Afrike i Evrope, zajedno s Edenom. Eden na hebrejskom znači „radost“, „milina“ i predstavlja ljudski dom, koji je Bog stvorio čoveku – kao razdvojenom biću na dva principa. Iz prethodnih tekstova smo sagledali da je čovekom dom – biološki život (todimenzionalni svet) i da je to dimenzija usavršavanja duša. Kada pogledamo na mora, planine, reke, jezera i sve to ukrašeno raznim biljkama i životinjama – to je oku milina i radost. Mojsije o Edenu (mestu ljudskog doma nakon stvaranja sveta s Adamom), i njegovim rekama - piše 2500 godina posle stvaranja sveta s Adamom i Evom. Upotrebljava njemu poznate geografske pojmove pretpotovskog i poslepotopskog vremena, da bi ljudima objasnijo gde se nalazio Eden i kako su tekle reke. Od Stvaranja sveta s Adamom, do Biblijskog potopa, kada je promenjena konfiguracija zemljišta – prošlo je 1656 godina. Od potopa do Mojsija je prošlo oko 800 godina, i njemu je pretpotopna konfiguracija zemljišta bila poznata. Za nas, nakon 4357 godina, posle Biblijskog potopa - to vreme izmiče pamčenju i moramo tragati po mnogim spisima da bi taj period rekonstruisali. Mojsije postavlja pretpotopne tokove reka u poslepotopnu promenjenu konfiguraciju zemljišta, što će stvoriti jednu od najvećih zabuna istorije sveta. Primera radi: na većem prostoru Edena, u Biblijskom potopu nastaje Sredozemno more. Pre Biblijskog potopa (dogodio se 2344. god. pre Hrista), na mestu današnjeg Sredozemnog mora, bilo je dosta jezera, pašnjaka, šuma i reka. Tadašnji narodi su predele i oko Tigra i Eufrata zvali Eden, što potvrđuje moje mišljenje da je Eden bio veliki predeo – kao što je prikazan na karti, koju prilažemo. Ovako govori Biblija:
Prva knjiga o carevima, gl. 19: 12;
“Jesu li narodi koje satraše oci moji izbavili bogovi njihovi, Gozance, Haramce, Rezefe i sinove Edenove, koji bijahu u Telasaru”.
Knjiga proroka Ezehijela, gl. 27: 23;
“Haran i Hena i Eden trgovci Sapski, Asur i...”.
Svako ko uzme Bibliju, sa željom, da dođe do istine, ljubavi i pravde, srešće se i s ovim rekama. U tom susretu neće odoleti, a da ne bude jedan od mnogih, koji su pokušavali da pronađu jednu od njih – reku Fison. To se dogodilo i meni. Najumniji ljudi – od antike do danas, tragali su za starim i novim koritima, edenskih reka. Reka Fison je potpuno iščezla, a Gehon možemo naslutiti da je reka – Nil.
Pretpotopni period o kome piše Mojsije, trajao je 1656 godina, od stvaranja sveta s Adamom. Nakon Biblijskog potopa u raseljavanju ljudi, mnoge reke su dobile ime Fison – pa i Dunav. Profesor Relja Novaković je pokušao da otkrije ko je to, i iz kog razloga, obeležio Dunav kao rajsku reku i dao joj ime Fison. U knjizi Srbi i rajske reke, Relja Novaković kaže sledeće:
“Dunav je mogao ući u legendu kao rajska reka samo preko naroda koji je još od nemerljive prošlosti živeo uz reku koja je imala isto ime i uz koju je živeo narod koji je mesopotamijski naziv Fison dao reci na čijim su obalama počeli i produžili da žive novim životom”.
U Bibliji nalazimo da je reka Fison tekla oko cele zemlje Hevilatske. Hevilah na hebrejskom znači: pešćana prostranstva. Posle Biblijskog potopa, narodi se dele na tri Nojeva sina: - Sema, Hama i Jafetu. Havila je bio Hamov unuk i rodonačelnik večeg arapskog plemena. Drugi Havila je bio Semov čukun unuk od sina Arfaksada. Potvrđujemo biblijskim tekstom:
Prva knjiga Mojsijeva, gl. 10: 6/7/22/29; gl. 25: 18;
“A sinovi Hamovi: Hus i Mezraijim, Fut i Hanan”.
“A sinovi Husovi: Saba i Hevila i Sabata i Regma i Sabataha. A sinovi Regmini: Saba i Dadan”.
“A sinovi Semovi bjehu: Elam i Asur i Arfaksad  i Lud i Aram”.
“I Ofira i Hevilu i Jababa...”.
“I življahu od Hevile do Sura prema Egiptu, kako se ide u Asiriju;...”.
Kraj u kojem se nastanio Hamov unuk Havila nazvan je po njemu. Jedna Havila se nalazila u samom središtu Arapskog poluostrva, dok je druga na njegovom južnom kraju. Stanovnici ovog područja nose poreklo od dva Nojeva sina: Sema i Hama i njihovih potomaka. Danas se Arapima nazivaju i Hamovi potomci u severnom delu Afrike, ali u biblijska vremena, Arapima su zvali samo narode istočno od Palestine.
Bdelum je (o kojem beleži Biblija da prati reku Fison), razno isparljivo mirisavo bilje današnjeg Bliskog i Srednjeg istoka. Aromatični bdelijum je poznat na jugozapadu Jemena.
Zemlja Ofir, čuvena po zlatu, često spominjana u Bibliji, nalazi se na Arapskom poluostrvu. Ime je dobila po Jektanovom sinu Ofiru. Današnji i antički rudnik zlata se nalazi na istom mestu – oko 125 milja južno od Medine. Ofirsko zlato se cenilo od davnina po odličnom kvalitetu. Nalazimo u Bibliji:
Isaija, gl. 13: 12;
“Učiniću da čovek više vrijedi nego zlato čisto, više nego zlato Ofirsko”.
Psalmi Davidovi, 45/9;
“Carske kćeri dvore te; s desne strane ti stoji carica u zlatu Ofirskom.”
Solomon je dovozio zlato iz Ofira, brodovima koji su kretali iz Azion-Gebera. To je današnja Akaba - Akabski zaliv.
Prva knjiga o carevima, gl. 9/28;
“I lađe načini car Solomon u Azion-Geberu, koji je kod Ajlata na brijegu crvenog mora u zemlji Idumejskoj”.
“I dođoše u Ofir, i uzeše odande zlata četiri stotine i dvadeset talanta i donesoše caru Salamunu”.
Bdel, pešćana prostranstva i zemlja dobrog zlata, ukazuju da je reč o Arapskom poluostrvu. Danas su pešćana prostranstva na Bliskom i Srednjem istoku istovetna onim iz Mojsijevog opisa. Zato bismo trebali da tražimo reku Fison na ovom području, ali nje tu nema. Tu su, u blizini, druge dve rajske reke: Tigar i Eufrat. Reke Fison nema, mada Mojsije kaže da ona, izvirujući iz Edena, teče oko cele zemlje Heviletske (Arapskog poluostrva). Tigar i Eufrat i dalje imaju pretpotopski tok koji opisuje Mojsije – sa severa prema jugu Zemlje. Jedino, danas reka Tigar posle 1830 km, spaja se s Eufratom, da bi se zajedno kroz reku Šat el Arab ulile u Persijski zaliv.
Naša planeta je Biblijskim potopom bila potresena, tako snažno, da su se lomile kopnene celine ogromnih razmera. Stvarala su se nova ostrva i poluostrva. Plutala su kopna pobesnelim okeanskim i morskim vodama. Rscepljeni delovi su se udaljavali jedan od drugog, prelazeći velike geografske širine, uplovljavajući u različita klimatska područja. Jedan izlomljeni deo kopna, je nosio južni deo, a drugi severni deo reke. Tako je uništena i jedna od četiri rajske reke – Fison. Uspomena na nju je ostala u sećanju ljudi – nastanjenih oko oba nova toka.
Psiholozi bi rekli da za nezaborav treba zahvaliti kolektivnom nesvesnom. Francuski filozof Henri Bergson (1859-1941), pobornik iracionalističke tradicije, tvrdio je da je shvatanje vremena povezano s tumačenjem pamćenja. U njegovom delu Stvaralačka evolucija, nalazimo sledeći pristup:
“U pamćenju, svesni um uspostavlja neku vezu između prošlosti i sadašnjosti. Prošlost više ne deluje, dok sadašnjost deluje sada. Prošlost i sadašnjost moraju biti razdvojene, da bi imala smisla potvrda o uticaju. Pod pamćenjem podrazumevamo duhovnu delatnost sećanja, koja se događa ovde i sada, a katkad prošli događaj koji se pamti”.
Ovaj način izražavanja predstavlja upravo ono matematičko vreme koje Bergson, svakako, negde nastoji odbaciti u korist trajanja.
Ako se okrenemo hrišćanskoj i hidu religiji, videćemo da njihovi vernici imaju po jednu reku koju zovu svetom, ili rajskom – Jordan i Gang. Te dve reke su danas udaljene jedna od druge i malo ko bi se usudio da kaže da su one u pretpotopsko vreme izvirale u Edenu (današnjem Sredozemnom moru).
Pošto su nam ove religije otkrile imena dve nove rajske reke, ostaje nam da vidimo koja bi od njih mogla da bude izgubljena reka Fison. Ili, da pretpostavimo, da su te dve reke odvojeni delovi nekada jedinstvene rajski reke Fison. I jedno i drugo su izazovne pretopstavke. Najveću brigu treba posvetiti tumačenju umetničkih dela iz najdavnijih vremena. Ona su bogata porukama.


CILINDER IZ AKADSKE DINASTIJE


Anliziraćemo jedan prizor na (glinenom?) cilindru iz perioda akadske dinastije (oko 2350. god. pre Hrista). Cilindar je zanimljiv, jer je iz perioda oko Biblijskog potopa. Na cilindru se pokazuje  - Bog Ea. On sedi, a iz oba pazuha mu ističu dva mlaza vode. Mlazevi su podugački i krivudavi. Potpuno pdsećaju na rečne tokove. U ruci Boga Ea je tablica sudbina, a iznad Boga je znak Sirijus. Ispred njega su tri niža božanstva, od kojih je jedno kosmato s dva lica i bradom.
Šta nam ovaj umetnik ostavlja – u nameri da se ne izbriše istina o prošlosti?
Ea, Bog morskih dubina (kuća vode) je treći član božanskog trojstva – (Anu, Enlil i Ea). Naklonjen je ljudima i Bog je umetnosti i mudrosti. Središte njegovog kulta je bio sumerski grad Eridu. Žena mu je Lahamu a sin Marduk.
Anu je bio Bog neba i sin boga Anšara i Kišare (druge generacije bogova posle Apsua i Tijamate).
Enli, drugi član božanskog trojstva, zaštitnik je država i upravlja sudbinom ljudi. Središte njegovog kulta je grad Nipur, gde mu je bio podignut hram – zigurat Duranki (veza između neba i zemlje). U novijim vavilonskim verzijama, Enlija je smenio Marduk, a u asirskim Bog Ašur.
Da se posvetimo slici Boga Ea. Iz njegovih pazuha, ističu dve reke. Mogle bi to biti reke Gehon i Fison. Pošto je Bog Ea gospodar morskih dubina, morali bismo zaključiti, da su izvori ovih reka u morskim dubinama. Tablica, koju drži Ea, naslućuje, da prikaz govori o sudbinama reka. Znak Sirijus iznad Boga Ea, upućuje na reku Nil. Zašto? Pa jednostavno, za Sirijus, se odvajkada, vezuje vreme izlivanja Nila. Na koje vodene dubine nam ukazuje Bog Ea, a da su u blizini reke Nil – Sredozemno more, svakako.
Kosmato biće na cilindru s dva lica i bradom ukazuje na neku kemetu. Asirci koji na pozornicu sveta ulaze daleko posle Biblijskog potopa, Veneru su prikazivali kao boginju rata. Sumeri su je zvali Ištar – što na akadskom znači boginja. Ištar je bila kćerka Anua boga neba, a sestra Šamaša (Sunca). Kod Sumera – Sin (bog meseca), Ištar i Šamaš su predstavljali drugo božansko trojstvo (Sunce, Venera i Mesec). Veneru su naši preci predstavljali s dva lica. Venerina dva lica su samo simboličan prikaz onoga što je Venera, u odnosu na sudbinu Zemlje, predstavljala. Ona je prvo bila kometa, a onda se vekovima transformisala, prelazeći u planetu. Dok je još bila kometa, ljudi su je posmatrali i zapazili su da je bila neverovatno kosmata. Grčki jezik nam je o tome ostavio najpouzdanije svedočanstvo, jer se na starogrčkom “kosmat” kaže “komet”.
Prema tome mogli bismo zaključiti, da je kosmato biće na cilindru - prikaz neke komete. Druga dva božanstva na glinenom cilindru (Šamaš i Sin – Sunce i Mesec) bi mogli značiti – da su oni s kometom učestvovali u potapanju rajskih izvora, i da se Bog Ea sprema da im sudi. Venera nije odgovorna za Biblijski potop, jer u Sunčev sistem dolazi tek u doba Izlaska Jevreja iz Egipta 1495. god. pre Hrista. Navela sam je kao primer za obeležavanje kometa kod naših predaka.
V. Vinston, Njutnom naslednik na Kembridžu, a Halejev savremenik, izračunao je da se kometa, koja se pojavila 1680. god. posle Hrista, ranije pojavljivala u terminima od 575,5 godina. U jednom od svojih prolaza, tvrdio je V. Vinston, izazvala je Biblijski potop na Zemlji! Pre Biblijskog potopa, Zemljina osa je prolazila samo kroz deset sazvežđa a u samom Potopu dobili smo sazvežđe Ovna. Tada dolazi do promene gravitacije, koja formira sav biljni i životinjski svet – zajedno sa konfiguacijom zemljišta. To je novo stvaranje. U svesti preživelih ljudi je ostala prethodna konfiguracija zemljišta, pa su je prenosili generacijama sve do Mojsija.
Zato je moguće, da je umetnik – prikazujući, na glinenom cilindru, kosmato božanstvo sa dva lica, mislio na kometu o kojoj govori V. Vinston. Ona je uticala na promenu Zemljine orbite a samim tim i na promenu konfiguracije zemljišta cele planete. Tada su promenjeni tokovi naših edenskih reka, a na delu Edena nastalo je Sredozemno more.


GEOLOŠKE PROMENE U POTOPU


Da je Eden, kao prostor, dugo vremena stajao nepromenjen na Zemlji, sve do Biblijskog potopa – sveti spisi govore:
“...Kada je val bezboštva preplavio svet i kada je ljudska zloća odredila njihovo uništenje vodama potopa ista ruka koja je zasadila Eden, uklonila ga je tada sa Zemlje” PP 62.
“Prekrasne, pravilno oblikovane planine su išćezle. Kamenje, grebeni i hrapave stene su se pojavile na nekim delovima Zemlje, na kojima su dotle bili skriveni od pogleda” ZCG 78.
Iz zapisa predaka smo saznali da je pre Biblijskog potopa na prostoru sadašnjeg Sredozemnog mora bilo kopno i da su tu bili izvori edenskih reka – Gehon i Fison. Tada je naša planete promenila svoju orbitu sa deset na jedanaest sazvežđa. Promenom orbite - Zemlja je dobila novu brzinu okretanja oko ose, masu i gravitaciju, koja utiče na promenu konfiguracije zemljišta. To je izazvala kometa V. Vinstoja, Njutnovog naslednika na Kembridžu.
Najveći deo Zemljine površine, pokriven je sedimentima. To je dokaz, da je površina cele Zemlje, jedno vreme, bila prekrivena ogromnom količinom vode. Dokaz nalazimo u Bibliji:
Prva knjiga Mojsijeva, gl. 7: 20;
“Petnaest lakata dođe voda iznad brda, po što ih pokri”.
Sve sedimentne stene pokazuju redosled taloženja – karakterističan za pokretne vode velikih razmera. U sedimentnim stenama koje prekrivaju Himalaje, nađeni su kosturi i ljušture morski životinja. To bi značilo da je nekada, na prostoru iznad tih sadašnjih planina bilo more.
Ako su Edenske reke po Bibliji tekle od severa k jugu, onda je teren s kojeg su polazile, morao srazmerno biti viši u odnosu na ostalo tle. Zato, sve što se nataložilo, kasnije je, oticanjem vode, otišlo k nižim predelima. Najviše u pravcu Persijskog zaliva i Kaspiskog jezera i zato su tu najveća nalazišta nafte.
Čitavi lanci velikih planinskih masiva se mogu videti na južnoj i severnoj obali Sredozemnog mora. To je jedan od pokazatelja da je velika količina vode iz Atlantskog okeana gurala sve pred sobom formirajući planinske masive na severnoj, južnoj i istočnoj obali Sredozemnog mora. U zapisima predaka to nalazimo:
“Vode koje su tako velikom sanagom kidale i pokretale zemlju i stene, nagomilavale su ih preko zemaljskih blaga i u mnogim slučajevima formirale su cele planine preko njih, skrivajući ih od čovekovog pogleda i mogučnosti pronalaženja”ZCG 78
Tada (u Biblijskom potopu), su vode Indijskog okeana na zapadnoj i severnoj obali Indije, formirale planinske vence. Po formiranim masivima, možemo zaključiti s koje strane naše Zemlje je duvao silan vetar. Koja je to silina vetra koja je tek žitki formirani mulj potisnula takvom snagom da se savijao i nabirao u današnje Stenovite planine. To sada shvatamo, jer znamo da Zemlja u toku menjanja orbite - menjala i gravitacionu silu. To se dogodilo u Biblijskom potopu 2344. god. pre Hrista – dobili smo jedanaesto sazvežđe Ovna. Nakom Biblijskog potopa kod predaka nalazimo jagnje kao žrtvu.
Tada more (današnje Sredozemno more) prekriva izvore naših biblijskih reka – Fison i Gehon i Edenski vrt. Na glinenom cilindru, naš predak nam je ostavio poruku o sudbini reka Fison i Gehon – njihove izvore je prekrilo Sredozemno more i za to je odgovorna kometa. Verovatno je težina Sredozemnog bazena potisla Afričku ploču i tada Gehon – sadašnji Nil dobija drugi tok, s juga na sever planete. O reci Gehon (Nilu) i njenom toku – detaljno u knjizi Mojsijev prolaz i reka Fison, autor Slavica Šetina.
Potop ovakvih razmera mora da je napravio i druge promene u konfiguraciji naše planete. Kada vatra i voda dođu u dodir ispod površine Zemlje, vatrena stihija ne nalazi oduška u zagrevanju materijala oko sebe. Tada nastaju potresi. Zemlja podrhtava i nadima se u obliku valova. Ukoliko dođe voda i vatra u dodir s naslagama stena i ruda, dolazi do velike eksplozije – cepanja tla i izlivanja lave. Ovo je trenutak kada se južni deo kopna Arapskog poluostrva otcepio i krenuo da plovi Indijskim okeanom. Podvukao se pod veliki kontinent, nabirajući Himalaje i formirajući današnji – Indijski potkontinent. Zato na Himalajima nalazimo ljušture školjki.
Ovim cepanjem tla (Indije od Arabije – kao što pokazujemo na geografskoj karti), otišao je i deo reke Fison, zajedno s ušćem. Tada u Indiji, dobijamo svetu reku – Gang (deo rajske reke Fison).
Predeo oko reke Gang, spaljen je. Onako, kako je to moglo biti samo u Potopu, cepanjem dela kontinenta. Bila je to sila koja je snažno potiskivala iznutra, te izdigla planine i morska dna pretvorila u kopnene mase.
Kada se donji deo kopna otcepio (Indija), ostatak kontinenta (Arabija) se rascepao na dva mesta: Persijski zaliv (gde se ulivaju Tigar i Eufrat) i Crveno more, u kojem se formiralo Sinajsko poluostrvo. Ostatak dela reke Fison, na starom kontinentu, formirao je ušće u Akabskom zalivu. Od tada (Biblijskog potopa) naša reka Fison gubi svoj tok kroz Arabiju, onako kako je opisao Mojsije. Tok reke Fison nakon Biblijskog potopa je bio do Akabskog zaliva - sve do Sodome i Gomore (1953. god. posle Hrista), kada reka doživela još jednu podelu padom asteroida. Padom asteroida se formiralo Mrtvo more u kome se danas uliva reka Jordan – ostatak reke Fison. Ušće reke Fison u Akabskom zalivo, nakon pada asteroida je postalo peskovito poluostrvo – zove se Noeba. Na njega izlazi suvo rečno korito iz kanjona – Vadi Vatir. Suvo korito nekadašnje reke Fison, koje izlazi iz kanjona Vadi Vatir na Noeba poluostrvo, pruža se dalje kroz morski zaliv prema Arabiji, i ima veću nadmorsku visinu u odnosu na okolinu. Tu je more, celom dužinom prema Arabiji u širini korita jedne reke, mnogo pliće. Ovaj podatak me je naveo da verujem da je to korito, nekadašnje reke Fison i da se tu Mojsiju otvorilo more. Na osnovu ovih podataka i Mojsijevog opisa uradila sam kartu – kako je izgledala naše Planete pre Biblijskog potopa.
Nakon svih ovih promena u konfiguraciji zemljišta reka Fison (današnji Jordan), formirala je nove izvore za svoj ostatak starog toka. Reka Jordan, danas, nastaje od četiri izvora u predelu severne Palestine, na padinama Antilibanona. Najistočniji izvor reke se nalazi u pećini Paneas i tu voda izbija na visini od 33o metara. Najduža rečica od koje nastaje Jordan je Nahar el Hasbani i dugačka je 40 km, a izvor joj je na nadmorskoj visini od 519 m (Verovatno je ova reka nekada bila pritoka Fisona). Posle sjedinjavanja svih izvora, reka se dalje spušta prema jugu u više slapova. Poslednji slap je visok 40 m. “Jarden”znači onaj koji se spušta i zbog toga naša reka dobija novo ime – Jordan, ali zadržava svetos edenske reke Fison.
Geolog sa Bostonskog univerziteta Faruk El-Baz je ispitivao satelitske snimke Arabijskog poluostrva, gde se vidi suvo korito reke koja je tekla dijagonalno kroz Arabiju. Mojsije opisuje tok reke Fison – oko cele zemlje Hevilatske (Arabijskog poluostrva).
Kada smo sve ove činjenice sagledali, možemo reći, da je naše kolektivno nesvesno zaista bilo u pravu. Obe reke: Jordan i Gang su podjednako svete, jer su obe zajedno, podeljena nekadašnja EDENSKA REKA FISON.
Kaže se: - ako želite razumeti Junga, morate biti jungovac. Posle svog dugogodišnjeg istraživanja, mogu reći: ako želite naći edensku reku Fison, morate biti – fisonovac.