Pocetna Radovi

 

POTOPI NA ZEMLJI

 

     Planeta Zemlja je u svojoj dugoj istoriji više puta doživela Potop velikih razmera. Boblijski potop je poslednji na Zemlji, koji mi pamtimo - zahvaljujući Mojsijevom izveštaju. Ostali Potopi su nestali u dalekoj prošlosti Zemlje. Mit o Potopu naćićemo u mnogim civilizacijema na raznim kontinentima – kod naroda Moroa na Novom Zelandu, kod Inka u Peruu, na havajskim ostrvima, u plemenu Jomba na jugozapadu Nigera, itd. U svim Potopima postoji jedan lik poput Noja – kod Hindusa to je Manu, kod Maja - Topija, u persijskim tekstovima “Vendidad” je junak Ima. To znači, da su svi Potopi imali isti princip, a tome sledi – uzrok i posledica. Potop je opisan i u kineskoj mitologiji i kod naroda u južnim morima. Postoji oko 500 legendi o Potopu, koji je zahvatio Zemlju. Arheolozi, tragajući za nestalim gradovima u zemljinom tlu – nalaze i izveštaje o prošlim Potopima na Zemlji. Jedan od takvih izveštaja je pronađen na sumerskim tablicama.


NALAZI ARHEOLOGA


Engleski arheolog Leonardo Vuli, 1929. godine pos. Hrista, vršio je iskopavanja na smetlištu u Uru Haldejskom. Prekopavajući veliki nasip urskog smetlišta Vuli je pronašao grobnicu sumerske kraljice Sub-ad. U grobnici je bila pobijena cela svita i ležali su kosturi vojnika, sluga, svirača, kočijaša i dvorskih dama. Po Vulijevom računanju - grobnica potiče iz perioda 3.500 godina pre Hrista. Dvanaest metara ispod ove grobnice, Vuli je naišao na sloj prirodnog mulja. Kao iskusni arheolog pretpostavio je da dno reke nije ležalo iznad doline koja ju je okruživala. Nastavio je kopanje i nakon dva i po metra sloja čiste ilovače, pojavile su se nove ruševine. Ukrasni motivi na posuđu, oruđa od klesanog kamena, karakterističan oblik izbočenih cigala, sličan naseljima el-Obeida, svedoči o naselju iz neolita.
Istoričari i arheolozi su smatrali da je mulj od dva i po metra epohalno otkriće – pronađeni dokaz o Biblijskom potopu (Nojevom). Pošto je iznad mulja nađena civilizacija Sumera, koju je arheolog Leonardo Vuli datirao na 3500. godine pre Hrista, pomerena je granica Biblijskig potopa (Nojevog) s 2344. godine pre Hrista, na 3800. godinu pre Hrista. Teolozi ovo nisu prihvatili, jer vreme o kojem govori Biblija se više nije uklapalo u takvu postavku istorije i arheologije. Biblija je  tada postala knjiga s nepouzdanim podacima za mnoge istoričare i arheologe. Tada je (1929. godine pos. Hrista) učinjen raskorak istorije i arheologije s Biblijom. Po novoj postavci, Sumeri su bili kultura nastala posle Biblijskog potopa.
U višim slojevima kraljevskih grobnica u Uru su pronađena i dva cilindrična pečata, na kojima je bilo urezano ime dvojice dvorana kralja Sargona I. U sumerskim letopisima je izračunato, a zvanična istorija prihvata da je Sargon I vladao 2637-2582. godine pre Hrista ( što znači pre Biblijskog potopa iz 2344. god. pre Hrista).
Postavka Biblijskog potopa 3800. godine pre Hrista je bila uredu do trenutka kada je pronađena glinena ploča o sumerskim pretpotopnim kraljevima i o kralju Mes-ani-pada, koji je vladao oko 2700. godine pre Hrista. Po nađenim sumerskim listama Mes-ani-pada je bio prvi kralj koji je ujedinio ceo Sumer posle Potopa. Na glinenoj ploči stoji, da je Mes-ani-pada prvi kralj koji je ujedinio ceo Sumer, posle Potopa, a završava se rečenicom: „Tada dođe potop“. Ako je Mes-ani-pada prvi kralj koji je ujedinio Sumer posle Potopa, zašto se onda glinena ploča završava rečenicom: „Tada dođe potop“. Koji Potop? Pojavio se problem.
Ova glinena ploča je dokaz da se nanos gline od dva i po metra koji je pronašao arheolog Leonardo Vuli, ne odnosi na Biblijski potop, jer se on dogodio mnogo godina kasnije. Pronađene grobnice su iz perioda 3500. godine pre Hrista, a Biblijski potop se dogodio 2344. godine pre Hrista, i deli ih period od 1156 godina. Nanos gline ispod grobnice u Uru Haldejskom, može predstavljati Potop koji se dogodio pre stvaranja sveta s Adamom i Evom i koji jevrejski rabini nazivaju – ADAMAH.
Nakon ovog Potopa dolazi do novog stvaranja sveta s Adamom i Evom i zato su rabini taj period nazvali - ADAMAH. To je samo jedno od stvaranja na Zemlji nakon kataklizmi, kada se menja konfiguracija zemljišta i kompletan biljni i životinjski svet – nastaje novi eko sistem. Obnavljanje Zemlje stvara zabunu kod naučnika. Mnogi geolozi smatraju da je naša Zemlja stara samo 6000 godina, umesto 4,6 milijardi - koliko tvrde astronomi. Geološka istraživanja o starosti planete su dokaz da Zemlja u Potopu doživljava geološke promene – novo rođenje. Ovim podatkom izmiriće se astronomija i geologija.
Da je naša analiza tačna da je pre Biblijskog potopa bio još jedan Potop pre stvaranja sveta s Adamom – dokazaćemo tekstom nađenim u biblioteci Asurbanipala gde stoji sledeće:
„Ja, Asurbanipal, učio sam mudrost od Neboa i umetnost pisanja na glinenim pločicama. Primio sam objavu mudrog Adapa, dragocenu tajnu veštine pisanja. Smatrao sam Neboa za učitelja. Čitao sam prekrasne glinene ploče Su-mera i opskurne akadske črčkarije, koje nisu umetnost. Uživao sam u čitanju natpisa na kamenu iz vremena pre potopa“.
Ovaj tekst je pročitan s jedne deseto strane prizme, koja se sada čuva u Britanskom muzeju. Asurbanipal je asirski kralj iz perioda 668-626. godine pre Hrista. Da je Biblijski potop bio 3800. godine pre Hrista, kao što su ga postavili anarheolog Leonardo Vuli i istoričari, onda za Asurbanipala, Sumeri iz 3500. godine pre Hrista ne bi predstavljali pretpotopnu kulturu. Ovom prizmom dokazujemo verodostojnost biblijskog teksta o vremenu Biblijskog potopa. Asurbanipal govori o Sumerima kao pretpotopnom narodu, jer se između njega i Sumera dogodio Biblijski potop (2344. godine pre Hrista). Od Biblijskog potopa do Asurbanipala, postoji vremenski period od 1676 godina. Asurbanipala od Sumera deli period od 2832 godine, zajedno s Biblijskim potopm između, i nije čudo što je sumerska književnost za Asurbanipala – klasika.


KOMETE I POTOP


O Biblijskom potopu Biblija izveštava buduća pokolenja na sledeći način:
Prva knjiga Mojsijeva, gl. 7: 6/17/19/24;
“I bješe Noju šest stotina godina kada dođe potop na zemlju”.
“I bi potop na zemlji za četrdest dana; i voda dođe i uze kovćeg, i podiže ga od zemlje”.
“I navaljivaše voda sve večma po zemlji, i pokri sva najviša brda što su pod cijelim nebom”.
“I stajaše voda povrh zemlje sto i pedeset dana”.
U predhodnom tekstu Edenska reka Fison, zaključili smo da je Biblijski potop izazvala kometa. Sumerima su tri niža božanstva bila - Sunce, Mesec i kometa. Kasnijim tumačenjem božanstava – kometa kod Sumera je indentifikovana kao Venera, jer je i ona dolaskom u Sunčev sistem (1495. godine pre Hrista) dugo bila kometa. Tako je stvorena zabuna da se na glinenim pločama iz perioda Sumera kosmato biće – simbol za kometu, tumači kao Venera. Za Sumere su komete koje izazivaju razaranja na Zemlji bile boginje. Davali su im razne atribute da bi ih umilostivile i jedna od njih je boginja Ištar. Za nju je Hamurabi rekao “Ištar strašni zmaj“.Bila je kćerka Anua boga neba, a sestra Samaša (Sunca). Po tome čija je kćer Ištar – zakljućujemo da je u pitanju kometa. Potrebno je znati i sledeće:
Močni vrtlozi na Sunčevoj površini izbacuju užarene gasove u velikim protuberancama. Taj ogromni materijal se opet vraća Suncu, pri brzini većoj od trista osamdeset četiri milje u sekundi. Ako se materijal, pri paraboličnom kretanju, bržem od trista osamdeset četiri milje u sekundi, ne bi vratio na Sunce, postao bi periodična kometa. Tako je po svemu sudeći rođena boginja Ištar. Preci su nam ostavili definisane poruke - samo ih trebamo pravilno tumačiti. Ištar je boginja, nastala od boga Neba i Sunca - upravo onako kako nastaju komete od Sunca.
Naši preci su shvatili da im Sunce i Jupiter šalju komete – koje izazivaju razaranja na Zemlji. Morali su da ih proglase boginjama, verujući da ih mogu, obožavanjem, umilostiviti. V. Vinston, Njutnov zamenik na Kembridžu, je izračunao da se kometa, koja se pojavila 1680. godine posle Hrista, ranije pojavljivala u periodu od 575,5 godina. U jednom od svojih pojavljivanja izazvala je Biblijski potop 2344. godine pre Hrista – tvrdio je V. Vinston. Sumeri su jednu od kometa, koja je bila odgovorna za Potop njihovog perioda - zvali Ištar. Sumerski Potop se dogodio oko 4000. godine pre Hrista - nakon toga nastaje stvaranje sveta s Adamom i Evom. Jevrejski rabini su taj Potop nazvali Adamah, a dokaz je pronašao arheolog Leonardo Vuli kopajući na smetlištu u Uru Haldejskom.
Poštujući zapise predaka pronašli smo dva Potopa, koja su se dogodila na Zemlji – Sumerski potop iz 4000. god. pre Hrista i Biblijski potop (Nojev) iz 2344. god. pre Hrista.
Venera je nastala od Jupitera i zato je starim narodima bila boginja. U jednom od sledećih tekstova pisaćemo o Veneri.
Svi delovi naše planete se okreću istom ugaonom brzinom. Ukoliko bi joj prišla kometa veličine Meseca ili Marsa, a njihove se atmosfere dotakle – tad bi došlo do poremećaja ugaone brzine delova koji nisu u čvrstom stanju (voda i vazduh). J. Laland je izračunao, da bi kometa čija je glava veličine Zemlje na udaljenosti od 13.290 lieusa, odnosa četiri prečnika naše planete, podigla bi vode okeana u vidu plimne visine 2.000 toises, odnosno oko četiri kilometara. To bi dovelo do uragana i plimnih talasa, koji bi potopili sve na Zemlji – menjajući njeno lice.


KLIMA PRE BIBLIJSKOG POTOPA


U polarnim predelima, kopanjem se mogu naći mamuti, a znamo da su to velike zivotinje koje trebaju bogatu biljnu hranu za preživljavanje. Na severnom i južnom polu su pronađene tropske školjke. Analiza polena biljaka iz najnižeg horizonta naselja Lepenski Vir, ukazuje da su bile zastupljene  drvenaste i zeljaste biljke – karakteristične za topli atlantik.
Duboki kanjon u Tasili-n-Ažeru (Afrika - Sahara), zove se Vadi Džerat. To je klanac spržen od Sunca, u kojem vlada pustinjska tišina. Na kamenim liticama, koje obrazuju visok zid, nalaze se čudne slike – duboko urezane u stenu. Na slikama su prikazane velike životinje: slonovi u pokretu uzdignutih surli, nilski konji koji izgledaju kao da su upravo izašli iz obližnjih bara, nosorozi s pretećim rogom na nosu, žirafe istegnutih vratova, kao da brste vrhove bujne vegetacije, itd. Na obe strane vadija se nalazi do hiljadu gravura - zbog toga se klanac Džerat naziva i “Saharski Vezir”. Saharska umetnost je svedočanstvo o nestalim civilizacijama i potvrda da je centralna Sahara, u neolitsko doba, bila jedna od najživljih praistorijskih žarišta. O velikim klimatskim promenama na Zemlji, nalazimo i kod Milutina Milankovića. U svom delu Vasiona kroz vekove, na str. 220. govori sledeće:
“Iz mojih računa je izlazilo, da su se neki dugotrajni talasi toplote i hladnoće neizmenično kotrljali preko Zemljine površine. Tok tih talasa vrlo je nepravilan, jer su se oni razlikovali ne samo po svojoj jačini, nego i po svome trajanju... U vreme tih milada, bila su leta, i u najsevernijim delovima Evrope, neobično topla, pa je tu uspevalo bilje koje danas tu uzalud tražimo.
Sve su ovo dokazi da je nekada na Zemlji bila blaga klima i severni delovi Zemlje obrasli bogatom vegetacijom.
Pre Biblijskog potopa (2344. god. pre Hrista) na Zemlji nije padala kiša. To saznajemo po tome što u Bibliji nalazimo tekst, u kom Bog obećava, da nakon Biblijskog potopa, Zemlja neće više biti uništena vodama Potopa, jer će ON postaviti dugu. Svi znamo da se duga pojavljuje samo posle kiše.
Prva knjiga Mojsijeva, gl. 9: 13/14/15;
“Metnuo sam dugu svoju u oblake, da bude znak zaveta između mene i zemlje”.
“Pa kad oblake navučem na zemlju, videće se duga u oblacima”.
“I opomenuću se zaveta svojega, koji je između mene i vas i svake duše žive u svakom tijelu, i ne će više biti od vode potopa da zatre svako tijelo”.
U Nojevom izveštaju o Potopu čitamo da su se otvorili mnogi izvori.
Prva knjiga Mojsijeva, gl. 7: 11/12;
“...sedamnaesti dan toga meseca, taj dan razvališe se svi izvori velikog bezdana, i otvoriše se ustave nebeske”.
“I udari dažd na zemlju za četrdeset dana i četrdeset noći”.
Noje govori da je kiša padala 40 dana i noći, a danas se zna da ukoliko bi se kompletna vodena para koja postoji u atmosferi kondenzovala – kiša bi padala samo 1h na celoj Zemljinoj površini. Zato je potrebno znati - pre Biblijskog potopa Zemlja je imala vodeni omotač. Zbog promene u dnevnoj i noćnoj temperaturi voda se kondenzovala i stvarala rosu – natapajući zemlju. U Bibliji nalazimo da se para podizala sa zemlje i tako je natapala zemlju. Tada je u Zemljinoj atmosferi bilo više ugljen–dioksida, koji nije dozvoljavao da se toplota emituje u vasionski prostor. Od vodene pare se u atmosferi stvorio vodeni omotač, jer je Zemlja imala drugu brzinu okretanja oko ose. Ta brzina je pogodovala stvaranju vodenog omotača. Zbog ovog vodenog omotača nije bilo velikih temperaturnih razlika, a samim tim nije bilo ni vetrova. Vetrovi nastaju zbog razlike u temperaturi. Bez vetrova atmosfera je bila gotovo sterilna, a vodeni omotač je stvarao veći pritisak. U spisima naših predaka nlazimo izveštaje o padu nebeskog svoda. Taj pad je upravo ovaj vodeni omotač. Biblija govori da je kiša padala 40 dana i noći – znači, bio je veliki vodeni omotač. Dolaskom komete i dodirivanjem Zemljine i kometine atmosfer - poremetila se ugaona brzina vodenog omotača i to je bio razlog Potopa i pada Zemljinog vodenog omotača. Ovim saznanjem pronašli smo uzrok i posledicu Potopa. Uzrok su kometa i vodeni omotač, a posledica je sveopšti Potop.
Sada kada znamo da je Zemlja imala vodeni omotač – shvatamo, zašto su preci komete proglašavali boginjama koje su rođene iz vode. Iz zapisa predaka sagledali smo dva Potopa – Sumerski potop i Biblijski potop. Oba puta razlog je pad vodenog nebeskog svoda zbog dolaska komete i dodirivanja njihovi atmosfera. Pre Biblijskog potopa atmosferski pritisak je bio drugačiji. Noje, mada se voda povukla, morao je još da ostane u brodu, da bi se aklimatizovao. Mi danas znamo da ukoliko se navuku oblaci poraste atmosferski pritisak, što ne pogoduje srčanim bolesnicima.
U Biblijskom potopu, Zemlja je proširila svoju orbitu na jedanaest sazvežđa. To zaključijemo po tome, jer počinje da pada kiša i nastaju godišnja doba. Udaljavanjem od Sunca – Zemlja je usporila okretanje oko svoje ose, što je uslovilo manju masu i gravitaciju. Sprorije okretanje oko ose ne pogoduje vodenom omotaču. Tada smo dobili sazvežđe Ovna i nastaju godišnja doba. Više nema vodenog omotača – Zemlja je dobila drugu brzinu okretanja oko ose, masu i gravitaciju – novi eko sistem s vazdušnim omotačem. Zato u Bibliji nalazimo da neće više biti Potopa i počinju da padaju kiše. Zemlja nosi vodeni omotač samo u orbiti kada njena osa prolazi kroz – osam, devet i deset sazvežđa. Tada, njena brzina okretanja oko ose pogoduje stvaranju vodenog omotača. Sa jedanaest i dvanaest sazvežđa u svom vidokrugu – Zemlja dobija vazdušni omotač. S novim omotačem nastaje novi eko sistem, koji nosi novu klimu na Zemlji. Kada Zemlja dobija dvanaesto sazvežđe Ribu, pisaćemo u narednim tekstovima. Pogledajmo - kako nas Biblija obaveštava da Zemlja može da nosi vodeni omotač i daje podatak kada nastaju godišnja doba – novi eko sistem.
Prva knjiga Mojsijeva, gl. 1: 7; gl. 8: 22;
“I stvori Bog svod, i rastavi vodu pod svodom od vode nad svodom; i bi tako”.
“Od sele dokle bude zemlje, ne će nestati setve ni žetve, studeni ni vrućine, ljeta ni zime, dana ni noći”.
Druga poslanica Petrova, gl. 3: 5;
“Jer navalice nece da znadu da su nebesa bila otprije i Zemlja iz vode i usred vode Božija reč”.


FOSILI U POTOPU


Žorž Kivije (1769-1832. godine pos. Hrista), osnivač paleontologije kičmenjaka, smatrao je da su na Zemlji bile velike katastrofe, koje su, naizmenično, morsko dno pretvarale u kontinent i obrnuto. Smatrao je da se rodovi i vrste nisu menjale od postanka sveta, ali uočavajući u raznim slojevima Zemlje različite životinjske vrste, zaključio je da su katastrofe uništile život na velikim područijima, stvarajući prostor za druge oblike života. Žorž Kivije nije pronašao uzrok ovih katastrofa i smatrao je da tragovi predstavljaju geološki problem na Zemlji koji treba rešiti.
Iznad slojeva u kojima nema fosilnih tragova života, nalaze se takvi slojevi ljuštura da čine celokupnu stenu. Slojevi mogu biti uspravni i iskošeni, što je dokaz da je Zemlju potresla katastrofa većih razmera. Morske životinje, takođe, nisu bile zaštićene u potopu, pa je i njih stihija uskovitlala. Morske struje dopiru od 300 do 400 metara u dubinu, ali u slojevima stena i uglja, mogu se naći životinje koje žive i na većim dubinama – brahiopodi, trilobiti i drugi. Što je dokaz velikog kovitlanja vode. Kada se stihija smirila, poneseni materijal se polako taložio. Prirodno je da su najteže životinje prve potonule, a za njima one lakše. Ovo slaganje je dovelo do zabune, jer se verovalo da su životinje pronađene u najnižim slojevima i najstarije. Nađeni fosili u višim slojevima su ostavljali utisak da su pojedine vrste životinja tako nastajale i živele na Zemlji. Ostaci fosila ne mogu biti dokaz redosleda života na Zemlji, jer su pomešani vrtlozima Potopa. Fosili se stvaraju samo u trenucima iznenadne katastrofe, gde se ponese masa materijala i brzo zatrpa sve žive životinje. Brzim zatrpavanjem sprečava se dotok kiseonika, pa nema oksidacije. Kada životinja ugine, ne postaje fosil, nego jednostavno istrune, a razne ribe isplivaju na površinu. Mamuti su u Biblijskom potopu zaleđeni odjednom i zato se u njihovim želucima može naći još ne svarena hrana. Oni su dokaz da je Zemlja promenila orbitu, jer da je u istoj orbiti ponovo bi na severu bila blaga klima s vodenim omotačem. Za evolucioniste fosili su veliki problem, jer ne mogu naći razlog fosilizacije životinja.
Sve sedimentne stene, takođe, pokazuju redosled taloženja – karakterističan za pokretne vode velikih razmera. Sve su ovo dokazi da je naša Zemlja bila potresena vodama Potopa.
Sada kada smo sagledali da je na Zemlji bilo više Potopa, a da je razlog kometa koja izaziva padanje vodenog omotača – bavićemo se samo posledicama Biblijskiog potopa.


POSLEDICE BIBLIJSKOG POTOPA


Kometa V. Vinstona je 2344. godine pre Hrista, izazvala Biblijski potop (padanjem nebeskog svoda) i uticala je da Zemlja promeni svoju orbitu. Tada je Zemlja dobila jedanaesto sazvežđe - sazvežđe Ovna. Promenom orbite usledila je i nova gravitacija Zemlje, pa su se lomila kopna, reke menjale svoje tokove, a na mestima kopna – nastajala bi mora. Jedno od mora koje je tada formirano bilo je – Sredozemno more.
Geolozi Vilijam Rajan i Volter Pitam sa Kolumbijskog univerziteta su objavili knjigu - Nojev potop. Oni smatraju da se Potop dogodio u oblastima Crnog mora i da je ono nekada bilo slatkovodno jezero, koje se napajalo okolnim rekama. Oni su iscrpnim istraživanjem ukazali da je tokom geološke prošlosti došlo do nadiranja velike količine morske vode iz Mediterana ka Crnom moru. Oni smatraju da se ovaj proces nije događao postepeno, već tokom iznenadnog događaja. Nestanak slatkovodnih školjki iz tadašnjeg jezera povezuju s Biblijskim potopom.     Američki okeanograf Robert Balard je ukazao da su se na obalama tadašnjeg slatkovodnog jezera nalazile napredne naseobine, pre nego je došlo do nadiranja morske vode. 
Tvrdnja geologa Rajana i Pitmana je tačna da je došlo do nadiranja velike količine morske vode iz Mediterana i da je to bio iznenadni događaj. Kada znamo da je u Biblijskom potopu došlo do pada vodenog svoda i da je Zemlja proširila svoju orbitu, onda imamo odgovore za ova dešavanja. Zbog promene Zemljine orbite pao je i kopneni most, između Afrike i Evrope na Gibraltaru. Vode su se iz Atlatskog okeana prelile u suv bazen Mediterana – stvorivši Sredozemno more. 
Najbolji pokazatelj da se Sredozemno more formiralo u Biblijskom potopu je Mit o lepoj Evropi. Mitovi i legende su zaveštanje naših predaka, i veoma je važno znati tumačiti njihove poruke.
U Nojevom izveštajunalazimo da je pre Biblijskog potopa Zemlja imala orbitu od 300 dana (o tome smo detaljno pisali u prošlim tekstovima). Nakon Potopa, Noje nas izveštava da smo dobili 24 dana više – dokaz da je Zemlja proširila orbitu. Iz istraživanja naših eminentnih naučnika i zapisa predaka - sagledali smo da je pre Biblijskog potopa, Mediteran bio suv bazen. U periodu Biblijskog potopa, 2344. godine pre Hrista - Zemljina osa je bila u znaku Bika. Sudeći po biblijskim izveštajima kada dolazi do stvaranja sveta s Adamom i spisima naših predaka o Sumerskom potopu – Zemljina osa je ušla u sazvežđe Bika 4000. godine pre Hrista. Zemlji je potrebno da prođe jedno sazvežđe oko 2000 godina, što bi značilo da je u sazvežđe Ovna ušla oko 2000. godine pre Hista. (U sledećim tekstovimadaćemo tačanu godinu ulaska Zemljine ose u sazvežđe Ovna, po biblijskom izveštaju). Iz priloženog sledi da je u periodu Biblijskog potopa 2344. godine pre Hrista – Zemljina osa bila u sazvežđe Bika. Kada sve ovo znamo onda možemo razumeti Mit o lepoj Evropi. Šta govori mit:
 Lepa devojka Evropa se u Potopu spasila na leđima bika.
Veoma jasna i lepa poruka naših predaka. Da bi je protumačili - potrebno je sagledati da je u Biblijskom potopu pao kopneni most između Afrike i Evrope na Gibraltaru, usled promene Zemljine orbite Vode iz Atlanskog okeana su se prelile u suv Mediteranski bazen – stvarajući Sredozemno more. Pao je i Zemljin vodeni omotač zbog dolaska komete, koja je poremetila ugaonu brzinu vodenog omotača. Zemljina osa se u periodu Biblijskog potopa nalazila u sazvežđu Bika. Mit naših predaka nosi sledeću poruku:
U toku Potopa kada je nastalo Sredozemno more i kada je potopljeno sve na Zemlji, kontinent Evropa se spasio da ne postane vodena površina u periodu kada je Zemlja bila u sazvežđu Bika.
U Biblijskom potopu s dolaskom sazvežđa Ovna - Zemlja je pretrpela velike posledice. Polovi su se zaledili, a od dela plodne Afrike nastala je pustinja. Formirani su novi bazeni – Sredozemno more i Crno more. Počele su da padaju kiše i nastaju godišnja doba. U predhodnim tekstovima smo sagledali, da se tada otcepio - Indijski pokontinent, promenio tok edenske reke Fison, ljudski vek se skratio, a visina ljudi smanjila. Do ovih saznanja došli smo uz pomoć Biblije, i zato s pravom kažemo – Biblija je nučno delo.