Pocetna Radovi

 

OPRAŠTANJE S LESIKOM

 

Pisala sam Vam o svom psu – škotskoj ovčarki koja se zvala Lola. S Lolom sam provela jedan deo svog života. Ko ima kućne ljubimce može da razume koliko se oni vole. Odvajati se od kućnih ljubimaca - isto je kao kada se odvajate od Vaših najmiliji.
Lola se bila razbolela i snažna molitva je pomogla njenom ozdravljenju. Iskrena molitva u srcu je snažna vibracija na kvatno polje onoga za koga se molite. Prilazeći Bibliji i njenim porukama kao istinitom iskustvu naših predaka – mnogo toga iz biološkog života sam sebi razjasnila. Svako živo biće se rađa s određenim programom i dužinom života. Zato je narodna izreka: Ko ima veka ima i leka. Produžiti program života je moguće. Samo se moraju znati reči koje se izgovaraju u molitvi. Određene reči su vibracija za brisanje već programirane dužine života u datom programu. Znajući za ovu mogućnost primenila sam je na svojoj Loli, koja se razbolela 9. 12. 2012. godine. Šta se sve dogodilo možete pročitati u tekstu: Lesi nije uginula. Nakon bolesti Lola je ozdravila, čak joj se i sluh popravio, jer je bila potpuno gluva. U svom iskustvu s Lolom i njenim produženjem programa života naučila sam: Kada se nekom telu produžuje program života veoma je važno da telo ne bude staro i istrošeno. Produženjem života telo se ne podmlađuje.

Moja Lola je bila stara i njeno telo sklono raznim bolestima. Nakon ozdravljenja posle bolesti - dve nedelje smo Lola, ja i Baki (mali terijer) bili presrećni što smo zajedno. Šetali smo poljima prekrivenim snegom i radovali se toploj sobi nakon povratka. Živim sama u kući udaljenoj trideset kilometara od Beograda. Zbog posla sam morala da otputujem i ostavim Lolu i Bakija da spavaju u svojim kućicama. Decembar 2012. godine, bio je veoma hladan. Kada sam se sledećeg dana vratila iz Beograda – Lola se ponovo razbolela. Ovog puta je imala problem s plućima, jer je jako kašljala. Ponovo je ozdravila, ali su joj oči izgibile sjaj i imala je setan pogled. Baki je voleo da leži pored nje, međutim, Lola se ljutila i terala ga od sebe. Već sam Vam pisala da sam imala i ženku Haskija (Beti), koja je uginula 18. januara, 2009. godine. Lola i Beti su bile nerazdvojne. Toliko su se volele da je Beti čuvala Loline male kuce. Od 10-og. januar, 2013. godine, Lola je često tražila da leži pored mene i da je mazim. Nikada joj nije bilo dosta maženja. Kada bi prekinula maženje ona me gurala njuškicom da je i dalje mazim. Dok sam je mazila imala sam utisak kao da želi da se naša bliskost nikada ne prekine. Iskreno to sam i ja želela.
Kao naučnik znam da živim u trodimenzionalnom svetu gde je smrtnost deo principa. Naučila sam da je smrtnost bolno iskustvo, koje duša mora iskusiti, jer je zato na Zemlji. Već sam prošla teško iskustvo smrti i poznajem tu bol. Izgubila sam dve najdraže osobe u jednoj nedelji - baku i supruga. Pretrpela sam bolni rastanak s Betikom. Uginula je na mojim rukama. I zato sam bežala od još jednog bolnog iskustva smrti s Lolom. Moja ljubimica kao da je to znala, pa me stalnim maženjem tešila. Životinje imaju jaku intuiciju. Lola je osećala da je kraj blizu i da mene mora utešiti.

Sve je to delovalo na mene, jer je Lolino telo bilo staro i istrošeno. Počela sam da razmišljam o svojoj ljubavi prema Loli. Zaključila sam – moja ljubav je egoistična i bezobzirna. U jednom trenutku sam ponovo bila naučnik, koji zna da ova dimenzija nije jedina dimenzija postojanja. Pitala sam sebe: zar ti ne želiš da Loli bude lepo? Završila je svoje iskustvo na Zemlji i zašto je sprečavaš da ode iz ove dimenzije!? Došla si do toga da se sve duše vraćaju u petu dimenziju i da im je tamo dom – dok se ne uzdignu do sledeće dimenzije! Znaš da je rastanak privremen i da ćeš opet sresti svoje najmilije!

Tako sam sebe smirivala, a Lola kao da je kopnila. Došao je 17. januar, 2013. godine, dan uoči godišnjice Betikine smrti. Bilo je oko 13h i radila sam za svojim kompjuterom. Lola i Baki su ležali na podu. U jednom trenutku sam osetila Betikin miris, koji je karakterističan za haskije. Lola se odjednom digla sa poda i počela veselo da laje gledajući u određene delove prostorije. Bila sam zatečena, a jeza mi je prošla telom. Sutra je godišnjica Betikine smrti i ona je došla da povede Lolu. Bila sam sigurna da sutra Lola odlazi. Ugasila sam kompjuter s namerom da ostatak dana provedem s Lolom, koja je blistala od sreće. Trčkarala je po prostoriji, sudarajući se s Bakijem, jer se i on uzbudio Betikinim prisustvom. Izašla sam u šetnju s psima, jer je dan bio lep i sunčan. Znajući da Lola sutra odlazi, želela sam da je povedem putem kojim često prolazimo da bi ostavila svoje poruke. Lola je razdragano išla od drveta do drveta čitajući tuđe i ostavljajući svoje poruke. Baki kao da je više voleo da juri komšiske mačke nego da čita poruke na stablu, ali nas je uvek sustigzao. Dok sam šetala i gledala svoju Lolu, znajući da nam je to poslednja šetnja – molila sam se Bogu da mi da snagu da prebrodim rastanak s Lolom. Ne sećam se koliko dugo smo šetali. Kada smo se vratili uveliko je bio mrak. Spremila sam Loli i Bakiju slavsku večeru. Lola je uzela malo hrane, ali je zato Baki pojeo i Lolin deo. To veče sam bila veoma tužna. Nisam imala volje ni da čitam. Dugo sam sedela na podu mazeći se s Lolom, dok je Baki mirno ležao na svojoj prostirci. Imala sam osećaj Betikinog prisustva i to me je smirivalo.

Nisam želela da spavam da ne izgubim poslednje trenutke s Lolom, ali me je san savladao. Probudila sam se ležeci na Lolinoj prostirci. Lolina glava je bila u mom krilu. Bilo je 6h ujutro. Probudili se Baki i Lola, umiljavajući se oko mene. Skuvala sam sebi jutarnju kafu, a pse sam pustila u dvorište. Nakon pola sata otvorila sam ulazna vrata da vidim gde su psi. Lola je stajala na pragu čekajući da je pustim unutra. Bila je vesela. Oči su joj bile toliko bistre i sjajne da sam pomislila - možda mi se samo čini da Lola odlazi. Smirila sam se i ponovo sela za kompjuter. Lola je zauzela svoje staro mesto s posebnom mirnoćom koja me osnažila. Tu i tamo sam bacala pogled na nju, ali je mirno spavala. Popodne sam opet osetila Betikin miris. To me prenulo iz osećaja da je sve uredu s Lolom. Pozvala sam sina telefonom i rekla mu da se bojim da Lola ne ugine. Smirivao me rečima da moram da shvatim da je Lola stara i da je smrt neminovna kad tad. Bila sam svega svesna, ali pomisao - biti u bašti bez Lole, činilo me očajnom. Ponovo sam se molila Bogu da mi da snage da prođem teško iskustvo. To veče Lola nije htela da jede. Pila je samo malo vode. Legla je i počela da laje, gledajući čas po prostoriji čas u mene. Kao da je želela da mi kaže: Što si tako tužna, zar ne vidiš da nam je došla Beti. Upalila sam sveću da joj osvetli put i molila se Bogu da pomogne i meni i Loli. Nakon molitve sam je mazila i govorla joj: srećan ti put Lolice i idi s mirom do skorog viđenja. Čini mi se da sam ovu rečenicu izgovorila samo par puta. Nakon toga se Lola tri puta zagrcnula, a iz očiju je nestao sjaj. Otišla je – bio je to 18. januar, 2013. godine u 19h i 50min. Gluva tišina je zavladala prostorijom. Baki me je samo nemo gledao.
Sahranila sam je sledećeg jutra u svojoj bašti pored Betike. Preostaje mi da im kitim grob cvećem i prihvatim da živim u svetu gde je smrtnost deo iskustva.
Dragi moji čitaoci ne zaboravite da se molite Bogu da Vam da snage da prebrodite teške dane. Prošlo je mesec ipo dana i Bog mi je dao snagu da mogu ponovo da govorim o Loli i Betiki i Vama prenesem svoje iskustvo.