Pocetna Radovi

 

MOJSIJEV ŠTAP

 

    Ako se vratimo kroz vekove videćemo da je raseljavanje ljudi po svetu iz svojih matica, poznata stvar. Na pitanje, koji je razlog raseljavanja? Odgovor bi mogao biti: prirodne nepogode, egzistencija, političko neslaganje s postojećim sistemom i istraživački duh. Sve civilizacije kroz istoriju su imale svoje uspone i padove. Za uspon civilizacije osnov je razvitak apstraktnog razuma, koji ima potrebu za istinskim duhovnim vođom. Od njega se očekuje da izgradi Ustav i zakone, koji će apstraktna čovekova prava prilagoditi konkretnim građanskim pravima. Ovaj problem ljudskog roda se nije promenio od Platona do danas i ostaće nerešen u svakoj državi. Ruso je smatrao da nevolja i beda naroda dolazi usled pogrešno uređenih društvenih odnosa. Svaka beda i nevolja jednog naroda, nosi u sebi predstavu o jednom sveznajućem i pravednom gospodaru. On se mora pojaviti i spasiti ih nevolja. Jevreji su čekali novog Mesiju i pojavio se Hrist.
Jedno od većih raseljavanja, planetarnih razmera, dogodilo se u doba zauzimanja Kanaana od strane Izraelaca. Istorija spominje velike selidbe iz tog perioda (15. vek pre H.), pod imenom „najezda morskih naroda“. Ovi „morski narodi“ uništili su Hetitsko Carstvo u maloj Aziji, vodili žestoke borbe s Egiptom i zauzeli obalni deo Palestine. U Bibliji nalazimo potvrdu o tome.
Peta knjiga Mojsijeva, gl. 2, 23;
„I Heveje, koji življahu u Hazerimu pa do Gaze, istrebiše Kapadočani, koji izađoše od Kapadocije, i naseliše se na njihovo mesto“.
Knjiga proroka Amosa, gl. 9, 7;
„Neste li mi sinovi Izraelovi kao sinovi Etiopski? govori Gospod; ne izvedoh li Izraela iz zemlje Egipatske, a Filisteje iz Kapadocije i Sirce iz Cirene?“
Ovo raseljavanje je nastalo zbog kataklizme koju je izazvala Venera dolaskom u naš Sunčev sistem. 
Prof. dr Mila Alečković Nikolić, iz Pariza, u analizi – Um caruje a snaga „Poverenike“ uklanja, rekla je jednu veličanstvenu istinu, koja, može da se odnosi, kako na Srbe, tako i na sve druge narode u rasejanju. Rečenica glasi:
„Ko na ovom putu može da digne Mojsijev štap“.
Sjajno zapažanje. Da li svi narodi mogu imati svog Mojsiju, koji će ih datog trenutka sve prikupiti i vratiti u maticu? Teško pitanje. Ako odgovor tražimo u uverenju da ih Gospod šalje, svojim izabranicima, onda će se mnogi narodi osetiti bez milosti Božije. Ne, ne, tu se ne krije odgovor. Pred Bogom, svi su narodi potpuno isti.  Ako priđemo vođama naroda, zapazićemo da je svaki snažna intelektualna ličnost. Ne zaboravimo da je Mojsije bio posinak princeze Hatčepsut, ćerke faraona Tutmesa I, i naslednik prestola. Na dvoru, uz brigu princeze Hatčepsut, bio je naučen svoj premudrosti egipatskoj. Kada se o Mojsiju govori kao o „pastiru“, to je samo figurativno i folklor, jer je on bio pravi „pastir“ svom narodu.
Jevreji su u Palestinu stigli s Avramom iz Ura Haldejskog, s reke Eufrat. Avram (2052 – 1877 pre H.) je u svojoj 55. godini (1997. godine pre H.) krenuo na put s ocem Tarom, bratom Nahorom i bratancem Lotom. U Mesopotamiji nije bilo više dobre ispaše za njihovu stoku, a i bila je prenaseljena. Palestina je tada još uvek bila plodna zemlja, što nam potvrđuje Lotovo kazivanje:
Prva knjiga Mojsijeva, gl. 13, 10;
„Tada Lot podiže oči svoje i sagleda svu ravnicu Jordansku, kako cijelu natapaše rijeka, biješe kao vrt Gospodov, kao zemlja Egipatska, sve do Segora, pre nego Gospod zatre Sodomu i Gomoru“.
Jevreji su u Palestini živeli sve do trenutka kada je nastao problem egzistencije u trećem kolenu. Jakov (1892 – 1745 pre H), unuk Avramov, imao je dvanaest sinova i jednu kćer, od dve žene i dve inoče. Omiljen mu sin beše Josip (1801 – 1691 pre H) od žene Rahele. To je izazvalo ljubomoru ostale braće, pa su ga prodali Madijancima. Oni ga odveli u Egipat i tamo prodali.
Prva knjiga Mojsijeva, gl. 37, 28;
„Pa kad trgovci Madijanski bijahu pored njih, oni izvukoše i izvadiše Josipa iz jame, i prodadoše Josipa Izmailcima za dvadeset srebrenjaka; i oni odvedoše Josipa u Egipat“.
Nakon dvadeset godina u Palestini nastupa glad i Josip pomaže svojoj braći i njihovim porodicama da se usele u Egipat.
Možemo zaključiti da je dolazak Jevreja u Egipat – egzistencija. Jevreji su došli u Egipat 1762. god. pre H. i ostali do 1495. god. pre Hrista, kada ih je Mojsije izveo.
Drugo njihovo raseljavanje bilo je 586. godine pre H. za vreme Nabukodonosora, koji je ušao u Jerusalem, porušio hram a njih odveo u Vavilon kao robove.
Druga knjiga o carevima, gl. 25, 21;
„A Car ih Babilonski pobi i pogubi u Rebli u zemlji Ematskoj. Tako bi preseljen Juda iz zemlje svoje“.
Na reci Hobaru gde je bila najveća skupina prognanih, pojavljuje se prorok Ezehijel, koji je svom narodu dao snažnu podršku za izgradnju novog hrama i veru u budućnost. Slede i drugi proroci – Agej i Zaharije. Hram u Jerusalemu je obnovljen i završen 515. godine pre Hrista, što je bila velika podrška za povratak svih raseljenih.
Rimski car Hadrijan je 130. godine pos. Hrista, odlučio da od Jerusalema napravi grad sličan drugim neznabožačkim gradovim, što je izazvalo veliku pobunu. Pobuna je bila surovo ugušena, a ono malo Jevreja što je još živelo u Jerusalemu, biva raseljeno. Jevreji su vekovima živeli raseljeni po svetu, ali ih želja za svojom otađbinom nije napuštala. S koliko napora Golde Meir, i drugih Jevreja da dođu ponovo do svoje države, je zadivljujuće, i mogao bi biti primer svim drugim narodima.
Jevrejima nije svojstvena asimilacija i zato su se sačuvali do dana današnjeg. Kako je s drugim narodima? sagledaćemo dalje u tekstu.
Amalečani, Filisteji, Hiksosi, Asirci, Haldejci, Etrurci, Skiti i još mnogo drugih naroda nestali su sa svetske scene, asimilirajući se s drugim narodima i stvarajući nove nacije.         
Kada čovek raspolaže mudrošću i uspe da je pomiri sa snagom, onda je okrenut prirodi i postaje slobodan kao Bog. Tada je jači od svega. Narod oseća tu snagu i takve ljude bira za svoje vođe. Poneke vođe iznedri vreme u svom nemiru određenog prostora. To je zato što svako doba, sadašnje, prošlo ili buduće ima svoj smisao i svoje tumačenje. Tamo gde je visoki intelekt, mudrost i snaga, izrodiće se vođa. Prisetimo se nekih velikih vođa, koji su obeležili čitavu epohu i promenili tok istorije.
Oko 1700. godine pre H. azijska i nomadska plemena osvojila su severni deo Nilske doline. Po Manetonu osvajači su bili Hiksosi. Vladavina Hiksosa bila je zbačena u vreme prvih faraona novog carstva. Ovaj pokret je bio narodni, a inicijator svega bio je tebanski car Kamesua. Oslobođenje i ujedinjenje Egipta je završio tebanski car Ahmoze I, oko 1560. godine pre Hrista, zauzimajući grad Avaris i proteravši Hiksose iz Egipta. S njime počinje 18. dinastija, za čije vladavine, Egipat dostiže naveći procvat svoje kulture.    
Grčki filozof Ksenofont (oko 430. pre H.), bio je sklon vojničkom pozivu. S mnogim Grcima otišao je u vojsku persijskog princa Kira Mlađeg u Malu Aziju. Kir je s najamnom vojskom hteo da zbaci s prestola svog brata Artakserksa, ali je u bici poginuo. Ksenofont je tada uspeo da deset hiljada grčkih vojnika provede kroz neprijateljsku zemlju do mora i preda ih spartanskom vođi Tibronu.
Leonida, spartanski kralj se 480. god pre Hrista, s trista vojnika u Termopilskom klancu borio protiv Persijanaca. Tek posle izdaje Efijalata, Persijanci su mogli da zaobiđu Spartance (Lakedemonce).
Arzas (oko 255. pre H.) je bio vođa malog Skitskog plemena, možda današnjih Kurda. U doba velikih osvajanja bila je potrebna mudrost i hrabrost da se stvori i održi veliko i moćno kraljevstvo kakvo je on stvorio. On je jedan od velikana stare istorije kojima se divimo i o kojima pišemo.
Čandragaupte (321 – 297) je pobedio Aleksandrovog komandanta Seleuka, a od Avganistana, severne Indije i Dekana, obrazuje državu. On je osnivač najstarije indijske dinastije.
Spartak (oko 105 – 71) bio je jedan od gladijatora bez kojih nijedan praznik u Rimu nije mogao da prođe. Gladijatori su bili robovi, koji su se u arenama borili u teškim oklopima. Uspeo je da pokrene pobunu od šezdeset hiljada robova, pa na okolnim poljima nije bilo nijednog roba.
Na sednici Konventa 1792. godine, gde je trebala da se odluči sudbina kralja, za govornicom u skupštini pojavio se nepoznat mlad čovek – Robespjer. Bilo je to pravo lice Francuske revolucije. Bio je hladan, istrajan, bez strasti u tonu kada je govorio, nežnih devojačkih crta i baš u njemu francuski narod prepozna vođu.
Velikane, koji su na ovaj ili onaj način zaslužili naše divljenje nalazićemo ih svuda po istoriji.
Tamo gde su dobri „pastiri“ stado je na okupu. Srpski narod pored toga što je od drugog svetskog rata bez „pastira“, ostao je i bez vere. Ni jednom narodu u nekadašnjoj komunističkoj Jugoslaviji, nije bila otuđena religija kao Srbima. Svi rasuti Srbi po svetu počeli su se okupljati po crkvama. Vera je uvek majka i krilo izgubljenoj deci svake nacije u svetu.
Skinuli smo Miloševića s vlasti, jer se stvorila neophodna potreba da se izmeni postojeći poredak s jednim boljim i celishodnijim poretkom. Jedno kratko vreme je vladala euforija, jer je u perspektivi bio boljitak, ali se iz toga izrodila disharmonija interesa i nužde. Sada smo opet na nekom raskršću, no, čoveku je svojstveno da veruje u jedno bolje sutra. Kompletno srpsko društvo izraslo je u dva ogromna neprijateljska tabora, koji jedan prema drugom stoje u suprotnosti. To se dešava i drugde u svetu, jer vlada beda, nevolja i zaoštravanje sukoba. Kao da Bog neće harmoniju i izmirenje. To je samo privid. Istina je da suprotnosti u biološkom životu mora da postoje i bez njih nema napretka. Ovom kosmičkom zakonu klanjale su se sve civilizacije do danas. Klanja mu se i Srbija i Evropa i ceo svet. Bogati i siromašani, kapital i proleteri, to su dijalektičke suprotnosti, koje jedna drugu uslovljavaju. Istorija svih dosadašnjih ljudskih društava je istorija borbe klasa. Pa čak i deviza „Proleteri svih zemalja ujedinite se“ nije promenila ovu kosmičku postavku. Jedino što čovek može uraditi, to je; da u borbu klasa uvede ravnotežu i kompletno društvo svede na jednu celinu u koju će ugraditi razum i duhovnu prosvećenost. Ako ne postoji ravnoteža ove dve klase i nametne se jedna klasa, javlja se disharmonija u celom društvu. Kako je prošao narod kada su se nametnuli proleteri, imali smo priliku da vidimo u kumunističkim sistemima.  
Nekog, ko će podignuti Mojsijev štap i povesti narod razumom, k duhovnom prosvećenju, potrebno je svim narodima sveta. Srpski narod ima jednog, koji već decenijama drži Mojsijev štap. Udarajući njime po istini, poji ljude živom vodom za večnost. Neustrašivo odoleva svim pretnjama evropskih i srpskih moćnika, koji ne žele da okuse vodu istine. Odličan je govornik, oštrog pera i visokog intelekta. Uspeo je da održi 1500. govora svim raseljenim Srbima, svuda po svetu. Oko sebe je okupio sve one iz Srbije i sveta, koji imaju snagu reči u peru. Sabrao je mudrost, intelekt i snagu. Ne sluteći, stvorio je od sebe vođu. Sudeći po gore pomenutom to je  Petar Milatović. Eto, napih se i ja njegove žive vode istine. U Bibliji se kaže:
„Ja sam istina, početak i kraj“, a svako ko služi istini, imaće Božju naklonost.