Pocetna Radovi

 

LESI NIJE UGINULA

 

     Ovaj tekst upućujem onima koji vole životinje i koji imaju kućne ljubimce.Svi mi koji imamo ljubimce znamo da nam se niko tako neobraduje kao naš ljubimac kada se vratimo kući. Poslednjih 15 godina, živim sama na jednjom imanju sa dva psa – Haski i Lesi. Došla sam ovde da se na miru bavim svojim naučnim radom. Moj dugogodišnji rad je zahtevao potpunu posvećenost da bi se došlo do neke spoznaje. Biti sam nije teško ukoliko ste krenuli na izuzetno težak put, jer ste oslobođeni griže savesti da nekome uskračujete svoju prisutnost. Ali, kada dodje zima i rano pada mrak, pa počnu vetrovi da zavijaju i lupaju po roletnama – postaje malo neptijatno. No, one su bile tu da se osetim sigurnom u svako doba, dana i noći. Na moju veliku žalost ženka haskija – Beti me je napustila pre 4 godine, ali je ne mogu zaboraviti. Ostla mi je Lesika – Lola. Zajedno smo tugovale za Betikom i palile sveće na njenom grobu u našoj bašti. Lolu sam više puta ujutro ili preko dana nalazila kako leži na Betikinom grobu. Ta dva psa su mi ispunila život i pomogla da prebrodim sve životne nedaće. Podelile su samnom i tugu i radost.

Kao naučnik mnogo vremena provodim u čitanju knjiga, spisa, raznih dokumenata, proučavanju starih karti, itd. One su uvek strpljivo ležale na podu i čekale da idemo u šetnju. Pre godinu dana Lola je potpuno ogluvela. Moj komšija je preminuo i njegov pas, mali terijer je ostao sam. Niko od naslednika nije hteo da ga prihvati, pa već godinu dana živi samnom i Lolom. Brzo je naučio sve komande i postao moj drugi ljubimac. Zove se Baki.
Prošle nedelje 9. 12. 2012 . godine, Lola se razbolela. Odbijala je da uzima hranu i samo je ležala gotovo beživotno na podu. Pozvala sam veterinara. Kada je video Lolu utešno mi je rekao da je Lola stara i da moram takve stvari da razumem. Dao joj je antibiotik i vitamine. Sledećeg dana smo ponovili terapiju,ali Loli nije bilo ništa bolje. Trećeg dana sam rešila  da je više ne mučim inekcijama. Pročitala sam da su psima u tim godinama krvni sudovi podležni pucanju. Veterinar je otišao. Sela sam na pod pored moje Lole i molila se Svevišnjem.Kao naučnik znam sve principe u biološkom životu i koliko vera i molitva sa iskrenim bolom u srcu može da pomogne. Uzela sam molitvu s kojom je Isus pomagao obolelima. Iz svog naučnog rada znam da je ta molitva akcija određene vibracije na kvantno polje, gde se nalazi naš program.  To je naša akcija na kvantno polje gde se briše taj loš zapis u programu. Vraća nam se kao reakcija i preko dužice oka briše zapis u našem DNK. Nakon toga nastaje ozdravljenje, jer nemamo više taj program u DNK. Veoma je važno da onaj kome pomažete ima vere da ćete mu pomoći. Na taj način on vam dozvoljava da uđete preko njegove fontanele u zapis kvantnog polja. Zato je Isus posle izlečenja bolesnima govorio – IDI VERA TVOJA TE IZLEČI.Svaka bolest je zapisana odredjenim slovima u DNK i to je poznato molekularnoj biologiji. Svako slovo je određena vibracija. Sklop slova su reči, koje imaju udela kao vibracije u određenoj bolesti. Potrebno je samo da znate koje reči govorite, jer su to vibracije za brisanje te bolest u kvantnom polju, a zatim u našem DNK.Moja pra baka je lečila životinje ljudima u selu. Na žalost, bila sam mala kada je baka umrla, pa je ne pamtim. Majka mi je pričala da je baka prilazila konju koji je ležao i nije mogao ustati.Nešto mu je govorila na uvetu i konj je odmah ustao.

Naravno, životinja nezna da neveruje i time spreči da joj preko fontanele popravite određenom vibracijom poredak slova u kvantnom polju, pa je lečenje lakše.  Za to vreme to je bilo čudo, ali kao što vidimo to nije čudo već fizički zakon dat čoveku za izlečenje. Naša civilizacija je izgubila kontakt sa prirodnim zakonima  izlečenja. Veoma mi je žao što niko u porodici nije preuzeo koje je reči baka govorila. Znajuči da upučivanjem vibracija kroz molitvu je fizički zakon i da može pomoći – primenila sam na moju Lolu.
Da se vratimo Loli i mojoj molitvi na podu. Dok sam se molila osetila sam bol i veliku tugu u srcu za Lolom, koja je beživotno ležala na podu. Baki je legao pored nje i tiho cvileo. Disanje joj je bilo ubrzano i stomačno. Znala sam da je to ropac i da ćemo ja i Baki ostati bez Lole. Tuga mi se u srcu povećavala, a Baki je sve tužnije cvileo. Molila sam se i molila, molila, a Baki je tiho skičao. Ne znam više koliko je to trajalo, ali sam u jednom trenutku videla da Lola ne diše više stomačno. Disanje se  normalizovalo i bilo je plućno - kao kada mirno spava. Baki se smirio i zaspao pored njenih nogu. Pokrila sam je  jednim ćebetom. Cele noći sam dežurala i kontrolisala da li diše. Mirno je spavala. Sledećeg dana je i dalje mirno spavala, ali otvorenih očiju. Imala sam utisak da je došla u fazu hipotermije – svojstveno životinjama koje spavaju zimski san. Sledećeg, četvrtog dana je i dalje mirno spavala. U podne sam je podigla da je okrenem na drugu stranu da lepše leži. Imala sam osećaj da je veoma lagana i da skoro nema nikakvu težinu. Uveče se naglo probudila. Podigla je glavu gledajući po prostoriji, kao da pokušava da prepozna prostor. Ponudila sam joj vodu. Dugo je pila, a onda ponovo pala u san. U toku noći je ustala i pokušala da hoda – teturala se. Shvatila sam da hoće da mokri pa sam je izvela u baštu. Bila je neverovatno teška. Jedva sam je nosila niz stepenice. Nije mogla da stoji pa sam je držala dok je mokrila. Unela sam je unutra i ponovo je pila vode. Hranu nije htela. Utonula je u san. Pokušala sam da je pomerim i opet je bila lagana kao pero. Peti dan je skoro ceo prespavala i Baki pored njenih nogu. Uveče se podigla i dobila je dijareju. Oprala sam je. Nakon toga je pila vode i opet zaspala. Za svo to vreme – molila sam se, i molila. Danas je 16. 12. 2012, godine, i Lola još uvek samo pije vodu i odbija hranu. Jutros je ustala i sama poželela da izađe u baštu sa Bakijem. Nisam je više morala nositi niz stepenice - mogla je sama. Bila je potpuno stabilna. Na moje veliko iznenađenje Lola ponovo čuje. Obavila je fiziološke potrebne i ušle smo unutra. Pila je samo vodu. Ponovo je utonula u san. Podigla sam je i opet je bila lagana.
Shvatla sam. Moja Lola ulazi u petu dimenziju gde ide svako živo biće nakon smrti i zato nema težine. Kada se probudi ponovo je u trodimenzionalnom svetu i dobija težinu. Dok ovo pišem Lola mirno spava na podu i znam da je sada tamo u dimenziji mira i spokoja.
Dragi moji čitaoci dimenzija od dimenzije je udaljena samo jedan santimetar i tu je sva lepota Tvorčevog stvaranja, svojstvena samo božanstvu. O dimenzijama sam znala samo teoretski, a sada me Svevišnji nagradio da spoznam i praktično.

     Molim sve Vas koji pročitate ovaj tekst da se pomolite za zdravlje moje Lole i da počne da uzima hranu. Mnogo upućenih molitvi je velika količina pozitivne energije, koja će uticati da mi se Lola potpuno vrati. HVALA.