Pocetna Radovi

 

EVIN GREH

 

     Napisala sam knjigu: „Eva od jabuke do zvezda“, u želji da opravdam Evu i oslobodim je teške optužbe da je počinila neoprostiv greh, koji plaća svako biće u trodimenzionalnom svetu. Ona to nije učinila. Zato, neka se Eva useli u naša srca, onakva kakva je bila – najbolja majka naša.
Očekujem da će Vas ona, kao nova, zanimati i pitaćete se: „Znači li to da Eva nije napravila prvi greh?“.
To je teško pitanje i još teži odgovor, jer je reč o temeljima Hrišćanstva. Baveći se godinama Biblijom, nisam mogla ostati ravnodušna na mnoge izazove koje pruža Biblija i gde se sagledava pogrešno tumačenje u mnogim segmentima. U Prvoj knjizi Mojsijevoj, nalazimo kontradiktornost s današnjim gledanjem o prvom Evinom grehu. Postoji redosled u stvaranju univerzuma gde sagledavamo da sve ima svoj tok – zajedno sa stvaranjem čoveka kao umnim bićem. U toku sedam dana stvaranja sveta Bog je stvorio čoveka po svom obličju – muško i žensko:
Prva knjiga Mojsijeva, gl. 1: 27;
„I stvori Bog čoveka po obličju svojemu, po obličju Božijem stvori ga; muško i žensko stvori ih“.
U predhodnim tekstovima smo sagledali da su u toku stvaranja sveta stvorene duše (atomi života), a nakon toga njihovi hramovi od praha zemaljskog:
Prva knjiga Mojsijeva, gl. 2: 7;
„A stvori Bog čoveka od praha zemaljskog, i dunu mu u nos duh životni; i posta čovek duša živa“.
Po redosledu bibliskog teksta čovek još nije podeljen na dva principa. Do podele dolazi tek nakon zapovesti da se ne jede s drveta znanja dobra i zla, jer će umreti. Ovom zapovešću nas Biblija upoznaje s dijalektičkim suprotnostima u biološkom životi (dobro i zlo, istina i laž, svetlost i tama itd. – zapravo dva principa) s konima čovek sebe usmerava na trodimenzionalni svet (biološki život), gde je smrtnost deo tih principa.
Prva knjiga Mojsijeva, gl. 2: 17;
„Ali s drveta znanja dobra i zla, s njega ne jedi; jer u koji dan okusiš s njega, umrijećeš“.
Nakon ove zapovesti Bog deli čoveka stvorenog kao savršeno biće na dva principa (dva vlakna DNK) – muško, ženski. Upravo onako kako je u samom stvaranju i zamišljeno, jer je Bog u stvaranju sveta stvorio čoveka po svom obličju – muško i žensko stvori ih.
Prva knjiga Mojsijeva, gl. 2. 21/22;
„I Gospodin Bog pusti tvrd san na Adamu, te zaspa; pa mu uze jedno rebro, i mesto popuni mesom“.
„I Gospodin Bog stvori ženu od rebra koje uze Adamu, i dovede je k Adamu“.
U daljem tekstu Biblije se kaže da nakon podele na dva vlakna DNK ili dva principa – Adam i Eva počinju svoje umno uzdizanje u biološkom životu. Princip Kosmosa su sedam muzičkih tonova, a biološki život je stvoren na intervalu skale - zato u raznim svetim spisima nalazimo tekst o čovekovom padu. Čovek je podelom na dva principa usmer na trodimenzionalni svet s namerom, jer je biološki život deo Tvorčeve zamisli. U biološkom životu čovek je deo perpetuumobila, jer svojim boravkom do svog uzdizanja stvara elektrone visoke energije od kojih nastaju zvezde. Zmija, kao simbol razuma, koji je dat samo čoveku u stvaranju, a ne i životinjama - budi se u čoveku. Biblija na to jasno usmerava:
Prva Mojsijeva, gl. 3: 1/2/3/4/5/6/:
„A zmija beše lukava mimo sve zvjeri poljske, koje stvori Gospodin Bog; pa reče ženi: je li istina da je Bog rekao da ne jedete sa svakog drveta u vrtu?“.
„A žena reče zmiji: mi jedemo roda sa svakog drveta u vrtu“.
„Samo s roda s ovog drveta usred vrta, kazao je Bog: ne jedite i ne dirajte u nj, da ne umrete“.
„A zmija reče ženi: nećete vi umrijeti;“.
„Nego zna Bog da će vam se u onaj dan kada okusite s njega otvoriti oči, pa ćete postati kao bogovi i znati što li dobro što li zlo“.
Razum govori Evi da u biološkom životu kroz dobro i zlo se uzdiže svest - sagledava mogučnost izlaska iz trodimenzionalnog sveta. Jezikom naših predaka, otvaranje očiju - označava buđenje svesti. Iz sledećih glava sagledavamo šta je Eva videla u jabuci (simbolu biološkog života)? U daljem tekstu Biblije:
Prva knjiga Mojsijeva, gl. 2: 6/7;
„I žena videći da je rod na drvetu dobar za jelo, i da je milina gledati i da je drvo vrlo drago radi znanja, uzabra roda s njega i okusi, pa dade i mužu svojemu, te i on okusi“.
Tada im se otvoriše oči, i vidješe da su goli; pa spletoše lišće smokava i načiniše sebi pregače“.
Eva je u jabuci (simbolu biološkog života) sagledala tri mogučnosti: dobar za jelo što predstavlja: – instinkt za samoodržanjem (program biološkog života). Milina gledati i dobar radi znanja su estetika i znanjei predstavljaju: – viši nivo razumskog rasuđivanja.Otvaranje očiju, sagledavanje da su goli i stvaranje pregača je početak moralnih vrednosti, koji su osnov za čovekovo uzdizanje. Dalje u biblijskom tekstu čoveku je predočeno šta ga sve čeka u trodimenzionalnom svetu (biološkom životu). Kada se u Bibliji kaže da je čovek isteran iz Raja, čoveku se objašnjava suština Tvorčeve zamisli kompletnog stvaranja – čovek je stvoren kao savršeno biće, a tada podeljen na dva principa. Dat mu je trodimenzionalni svet iz kog će se uzdići usavršavajući svoj drugi princip, jer je čovek karika perpetummobila. Da nam Biblija kroz priču o Evi i jabuci daje jasnu sliku čoveka u biološkom životu i početka uzdizanja njegove svesti - potvrdićemo  biblijskim tekstom koji dalje sledi:
Prva knjiga Mojsijeva, gl. 3: 22;
„I reče Gospodin Bog: eto, čovek posta kao jedan od nas znajući što je dobro što li zlo...“.
Da Biblija nosi poruku o Evinom neoprostivom grehu, ovom Božijom konstatacijom bi značilo da je i Bog napravio neoprostivi greh. Naravno, Bog nije napravio neoprostivi greh, a ni Eva takođe. Biblija nam samo kroz lepu priču objasnila suštinu Tvorčeve zamisli i prikazala čovekov put – od stvaranja do uzdizanja. Uz dužno poštovanje muškom rodu Biblija šalje poruku: – razum se prvo manifestovao u ženskom principu – Evi. Takođe, ovom Božijom konstatacijom mogli bismo zaključiti da je svaki čovek u biološkom životu potencijalni Bog, od onog trenutka kada razumom počinje da shvata – što je dobro, što li zlo. Prolazeći kroz postavljene postulate uzdićiće svoju svest i postati – jedan od Božijih sinova.


KLJUČNO PITANJE ZA EVIN GREH


     Bibliskom analizom dobili smo odgovor da Biblija ne ostavlja pokoljenju poruku o Evinom prvom neoprostivom grehu – već o čovekovom padu u biološki život, jer je to Tvorčeva zamisao, a zatim o uzdizanju putem razuma. Potvrdu nalazimo i u jevanđeljima, gde Isus kaže da se svaki greh čoveku oprtašta – osim na Duha svetoga (Sveti program pokrenut od Tvorca). U tom slučaju i Eva nije napravila neoprostivi greh, koji mi plaćamo – već korak ka razumu. Ttodimenzionalni svet (biološki život) je dimenzija pročišćavanja i usavršavanja duša i zato se svaki greh oprašta. Svaka duša je individualna i odgovara za svoje postupke.
Jevanđelje po Marku, gl. 3: 28/29;
„ Zaista vam kažem: svi gresi oprostiće se sinovima čovečijim, i huljenje na Boga, makar kakva bila“.
„A koji pohulji na Duha svetoga nema oproštenja u vijek, nego je kriv večnom sudu“.
Postoji jedna nelogičnost koja nije u priči o Evi i zmiji zapažena, a koja rešava Evin problem. Ako je zmija simbol zla i sotona, kako je još nazivaju, i zbog koje je Eva izbačena iz Raja - postavićemo ključno pitanje: Odakle zlo i Sotona u Raju da vara ljude.
Da je zmija simbol razuma, Biblija više puta to nagoveštava.
Prva knjiga Mojsijeva, gl. 21: 8/9;
„I Gospodin reče Mojsiju: načini zmiju vatrenu, i metni je na motku, i koga ujede zmija, neka pogleda u nju, pa će ozdraviti“.
Jevanđelje po Mateju, gl. 7: 10; gl. 10: 16;
„Ili ako ribe zaište da mu da zmiju“.
„Eto ja vas šaljem kao ovce među vukove: budite mudri dakle kao zmije i bezazleni kao golubovi“.
Svojom simbolikom Biblija daje primer, kako se razumom dolazi do mudrosti i znanja, kojima prevazilazimo i bolesti. Zato se u tekstu kaže: ako koga ujede zmija (a to znači: ukoliko čovek postupi bez upotrebe razuma i dođe u neprilike – spasiće se jedino ako pogleda u razum). Našoj deci - ukoliko nam traže ribu (simbol pomoći za opstanak) da im damo razum, jer će lakše obezbediti svoju egzistenciju. Da bi čovek prošao kroz postavljene postulate mora biti mudar, a mudrost se stiče - razumom.


ZMIJA KAO SIMBOL RAZUMA U GILGAMEŠU


Zmiju kao simbol razuma, srećemo i u najstarijem epu o Gilgamešu. Utnapištim odaje tajnu Gilgamešu o čudotvornoj travi, slična je trnu i raste duboko u moru. Od ove trave, kada se jede, dobija se večna mladost i večni život. Gilgameš pronalazi ovu travu, ali, dok se kupao u jezeru, dolazi zmija i ukrade mu travu. Trava slična trnu koja raste u moru od koje se dobija večni život i mladost, simboliše drugo vlakno DNK (nalazi se u slanoj vodi), koje kristališemo uz pomoć razuma i dobijamo mogučnost za savršenu dimenziju - Raj. Mit jasno govori da se večni život i mladost nalaze u razumu – zmiji koja je ukrala travu mladosti i života. Sumerski trn kao simbol večne mladosti i života, zapravo dimenzije večnosti – Raja, indentičan je s biblijskim tekstom o gorušičinim semenom:
Jevanđelje po Marku, gl. 4: 30/31;
“I govoraše: kako ćemo kazati da je carstvo Božije? ili u kakvoj  ćemo ga priči iskazati”.
“Ono je kao zrno gorušičino koje kad se poseje u zemlju manje je od svijeh semena na zemlji;”.
Zmiju srećemo i u epu o junaku Etani, gde se priča o prijateljstvu orla i zmije i gde ćemo prepoznati dušu „atom života“ – sastavljen iz nagona i razuma (orao: nagon, a zmija: razum).


ZAŠTO ZMIJA POSTAJE SIMBOL GREHA I ZLA?


Da bih potkrepili svoja saznanja, pogledaćemo mitove, Stari zavet i zapise predaka gde se sagledava astronomija.
Pročitala sam svitke s Mrtvog mora, jer sam se pitala, da li ti svici rekonstruišu odavno izgubljenu preteču Hrišćanstva. Odgovor je: i da i ne.
Da – u smislu što oni uopštavaju sliku religiozne i kulturne klime, u kojoj Jovan Krstitelj ispunjava svoju misiju, i u kojoj je Isus rastao.
Ne – jer sve što nalazimo u ovim dokumentima je samo surova glina, još neoblikovana hrišćanskim rukama. U njima nema ni traga od bitnog koncepta – Inkarnirani Bog, prvobitni greh, iskupljenje kroz krst i sve drugo što čini Hrišćanstvo zasebnom verom. Nedostaju i druga suštinska učenja a o prvom grehu nema ni blede slike. Naprotiv, tu je ideja, da je svaki čovek pri rođenju obdaren harizmom znanja i oštroumnošću i da bilo kakva grešnost u koju zabasa nastaje zahvaljujući njegovom ličnom potčinjavanju dominaciji nagona.
Šta govore mitovi? U njima se možda skriva odgovor. Ljudi su skloni, da sve što im je nepoznato uzmu kao znamenje, a onda od toga stvore mitove. Prvo što sam uočila je da mitologija svih naroda Staroga sveta govori o rađanju Venere, ali ne o rađanju Saturna, Marsa ili Jupitera. Na starom hinduskom prikazu planeta, za koji se smatra da je nastao 3102. god. pre Hrista, od svih vidljiv planeta nedostaje samo Venera – danas najuočivija na nočnom nebu.
Velika pražnjena elektriciteta međuplanetarnih razmera su zabeležena u predanjima, legendama i mitologiji svih naroda. To je činio Zevs – kod Grka, Odin – kod Islanđana, Uko – kod Finaca, Perun – kod Rusa, Voton – kod Nemaca, Marduk – kod Vavilonaca i Šiva – kod Hindusa. Svi su oni s munjom u ruci, opisani kao božanstvo koje zasipa svet gromovima, a predhodno je svet zahvaćen vatrom i vodom.
U Plinijevoj “Istoriji prirode”, u dvadeset prvom odeljku 2. knjige, čitamo:
“Narodi Etijopije i Egipta su videli strašnu kometu, koja je nazvana po Tifonu, kralju iz tog doba. Kometa je bila zastrašujuća, bila je savijena u klupko i u nju se nije moglo gledati”.
Kometu Tifon, od starih autora, pominju Lidus, Servije, i Hevestion. Opisali su je kao krvavo crvenu, a izazivala je razaranja prilikom izlaska i zalaska. Hevelijus je zapisao na latinskom:
“2453. god. od stvaranja sveta, u vreme Izlaska Jevreja, pojavila se kometa, zastrte glave i izgledala je zastrašujuće. To je bilo u doba egipatskog kralja Tifona”.
Tifon kod Grka je Palada, a kod Egipćana je Set. Kometa Tifon se pojavila u znaku jarca, pa je kod Egipićana jarac životinja posvećena Setu – Tifonu. Izraelci su slali jarca – simbolično Azazela – u pustinju. Azazel je bio pala zvezda ili Lucifer. Kometama, koje su u grupama pratile Mars ili Indru, posvećene su mnoge verske pesme i himne. Te komete su nazvane Marutima:
‘O Indro, o močni junače, velika je tvoja slava s Marutima, silnicima među silnicima’.
U Knjizi proroka Joela, gl. 2: 4/6; nalazimo:
“Na očima si kao konji i trčaše kao konjići”.
“Pred njim će se predati narodi, svako lice će potamneti”.
Bundahis, indo-iranski tekst, kaže:
“Planete su krenule protiv neba, što je dovelo do haosa u čitavom Univerzumu. Sunce je, posle zajedničkog dogovora, priključio Muspar (Veneru) svome sjaju, tako da nije mogla više da pravi toliko štete”.
U predanjima, legendama i astronomskim knjigama starih naroda, nalazimo da je plamteća zvezda, poremetila kretanje Sunca i izazvala svetski požar, a onda postala Zornjača, Večernjača (Venera). Septuaginta – Vulgata; Zornjaču (Veneru) prevodi kao “Lucifera”. Venera se pojavila kod mnogih naroda kao božanstvo. Kod Egipćana – Izis, Vavilonaca – Ištar, kod Grka – Atena. Prikazana je sa zmijom, a ponekada je i sama bila slikana kao čudovište.
Venera je, u drugom milenijumu pre Hrista, rođena kao kometa, čiju glavu je pratio stub dima, koji se svim narodima sveta prikazao kao zmija u pokretu. Krivuljasta zmija u pokretu je prikazana i na mnogim crtežima od Kine do Indije, Persije, Asirije, Egipta i Meksika. S razvojem monoteističkog viđenja, Izraelci su krivuljastu zmiju, suparnika Najvišeg, shvatili kao tvorevinu samog Boga.
Druga knjiga Mojsijeva, gl. 14: 19/22;
“I Podiže se anđe Gospodinov, koji iđaše pred vojskom Izraelskom, i otide im s leđa; i podiže se stub od oblaka ispred njih i stade im s leđa”.
“I prođoše sinovi Izraelovi posred mora suvim i voda im stajaše kao zid s desne i leve strane”.
Ovo se dogodilo 1495. god. pre Hrista, u doba Izlaska Jevreja iz Egipta, a 700 godina kasnije Isaija se moli. Venera je u narodu poznata i kao zvezda Danica.
Knjiga proroka Isaije, gl. 51: 9/10; gl. 14: 12;
“Probudi se, probudi se, obuci se u svilu, mišico Gospodinova; probudi se kao u stara vremena za naraštaja prošlih; nisi li ti isekla Rahab (na hebrejskom znači protivnika) i ranila zmaja”.
“Nisi li ti isušila more vodu bezdana velikog, do dubine morske načinila put da prođu izbavljeni”.
“Kako pade s neba, zvezdo danice, kćeri zorina? kako se obori na zemlju koji si gazio narode?”
Ljudi su, po svemu sudeći, kataklizmu, koju je izazivala Venera, od 1495. god. pre Hrista - do 7 veka pre Hrista, i koja se na nebeskom svodu projektovala kao krivuljasta zmija - shvatili kao kaznu Božiju i poistovetili sa zlom i čovečijim grehom. Zmiju, kasnije, posle Hrista, pogrešno tumače i s vremenom simbolika gubi pravu poruku i svoje značenje iz Postanja – RAZUM.
Završićemo tekst u duhu Evine spoznaje, Solimonovom porukom:
Priče Solomonove, gl. 3: 13;
Blago čoveku koji nađe mudrost i čoveku koji dobije razum”