Pocetna Radovi

 

DAŽBOG – SRPSKO BOŽANSTVO

 

U Bibliji nalazimo pouku da mudrost i znanje čoveku dolaze od Boga, a glupost, neznanje, pakost, lakomstvo, krađe i zlo oko - dolaze čoveku iznutra.
Jevanđelje po Marku, gl. 7: 22/23;
„Krađe lakomstvo, pakosti, zloče, lukavstvo, sramote, zlo oko, huljenje na Boga, ponos, bezumlj“.
„Sva ova zla iznutra izlaze, i pogane čoveka“.
Upotrebićemo mudrost i znanje naših predaka i dedukcijom naći suštinu starog božanstva – Dažboga. Ko je Dažbog i šta predstavlja?
Dažbog je praiskonsko božanstvo koje se kod Srba zadžalo kroz vekove. U Karlovačkom rodoslovu pod naslovom: Istorija v kratce o srbskih carej nalazi se beleška – “... i vsa srpska idolu služaše Dagonu, ot sudu i Dagoni i Daki imenujte se;”. Dažbog je Dabog, Daboživ, Dajbog, Dabisav, Daboje, Dagon i Dabo. Sanskritski “DA” znači “dati”. On je sin Svarogov i jedan od Svarožića. Dagon, spregom Sunca i kiše, daruje ljudima plodove. Stari Sloveni su smatrali da se Dagon leti nalazi na nebu, a preko zime na zemlji, ili ispod nje. Tada je Dabog bog donjeg sveta mrtvih.
Dagon je zamišljen kao srebreni Bog sa zlatnom bradom. On je inkarnacija belog hromog vuka iz perioda toteizma i animizma. Srbi su Dagona preobrazili u Dajboga, ili Daboga. Ovo božanstvo je kod srpskog naroda postalo njihov rodonačelnik. Kada mu se obraćaju Srbi kažu: “Daj Bože ili Neka da Bog”. U njemu su videli svog prijatelja i posmatrača. Dagona je kod Srba “pokrio” Sv. Sava, koji se smatra njegovim naslednikom.
Prema srednjovekovnim spomenicima, vuk znači isto što i Srbin. Pokršteni Srbi u Zeti proglašavali su Sv. Savu za zaštitnika vukova. Zato su često srpska imena: Vuk, Vukoje, Vukoslav, Vukovija itd. Dajbog je predstavljen kao sedi starac, duge bele brade, sa štapom u jednoj i hlebom i solju u drugoj ruci. Iza njega se nalazi hromi vuk (hromi Daba). Vuk je inkarnacija Daboga na Zemlji. Kroz kožni otvor čeljusti vukove glave - Sloveni provlače novorođenče da bi bilo zdravo. On je totemsko biće, s kojim se Srbi indentifikuju. Srpske majke uspavljuju decu rečima: “Nini, sine, vuče i bauče. Vučica te u gori rodila”. Dažbog sažima u sebi Sunce, toplotu, svetlost, kišu i berićet. On predstavlja zemaljski lik Sunca Svaroga. U toku hristanizacije, postaje Satanijel. Morao je biti potisnut zbog sudara dve religijozne kulture. Dominantna je ona kultura koja je brojnija i snažnija i ona nameće svoje božanstvo. Mojsije dolazi na pozornicu sveta s jednim Bogom svega živog i neživog. Dažbog ili Dagon od tada polako gubi svoju svetost i moć božanstva.
U “Slovu o Polku Igorovu” piše: - Rusi sebe nazivaju unucima Dažboga. Pošto sebe Srbi smatraju sinovima Dažboga, onda se rodoslovska veza ova dva naroda sama po sebi nameće. Rađa se misao da je pojam Srbin stariji od pojma Sloven. Ovom činjenicom srpski narod ulazi u antički svet, a to navode Ptolomej i Plinije Stariji iz I i II veku pos. Hrista. Za vreme Sv. Save Srbi su pričali da svake godine nad Raškom doleće ovaj svetac i bdi nad njom čuvajući je od Dažboga. U tekstu Kosovo – Vrata bogova, pisali smo da se tu nalazi srce Zemljino i da upravu tu Dažbog daje impuls biološkom životu.
Dagonovi atributi su: hleb, so, verige, kadionica, kožuh, sadžak, tepsija, fetiši i štap. Od životinja, za njega su vezani: vuk, zmija i petao. Vuk je bog zaštitnik u mnogim kulturama – skadinavskoj, germanskoj, mongolskoj i među severno – američkim Indijancima. Vuk je važan totem kod mnogih urođeničkih američkih kultura. One ga slave kao učitelja i vodića kroz puteve divljine. U Egiptu, nalazimo božanstvo – vuka Ap-nata, koji prevozi duše mrtvih. Postoji legenda, da je Apolona rodila Latana, koja se često pretvarala u vučicu i zato je Apolon imao vlast nad vukovima. Sveta šuma koja je okruživala Apolonov hram zvala se – “vučije kraljevsto”. Legenda o osnivačima Rima, Romula i Reme, leži u vuku. Vučica je i danas simbol Rima. U mnogim legendama se vuk pojavljuje kao roditelj osnivač, i kao takav spojiv je uz pojam plodnosti. Negativna uloga vuka počinje inkvizicijom. Tada se vuk povezuje uz demone, magiju, i čovek vuk – gubi božansko obličje, svetu simboliku, pa postaje čudovište i satanin obožavatelj. Na ovaj način, hrišćanstvo je potisnulo božansko obličje vuka i svetu simboliku. Od tada Srbin kao dete vuka - postaje progonjen i omalovažavan kao roditelj osnivač. Dajboga je hristanizacijom pored Sv. Save “pokrio” i Arh. Gavrilo, a indirektno sveci Nikola, Marta, Georgije i patrijarh German. O Dagonu kao vrlo poštovanom božanstvu naših predaka govori i Biblija:
Prva knjiga Samuelova, gl. 5: 1/2/5;
“A Filisteji uzeše kovčeg Božiji, i odnesoše u Eben-Ezera u Azot”.
I uzevši Filisteje kovčeg Božiji unesoše ga u dom Dagonov, i namestiše ga do Dagona”.
“Zato svećenici Dagonovi i koji god ulaze u dom Dagonov ne staju na prag Dagonov u Azotu do danas”.
Bog Dagon se javlja u dokumentima akadske dinastije (23. vek pre Hrista), kao rasprostranjeno, značajno božanstvo. Njegov kult je imao čvrstu osnovu, jer je praznovan kao “božanski kralj Zemlje”. Za vreme prve vavilonske dinastije kult Dagona je bio poštovan. Za njega je Hamurabi rekao: moj tvorac. Haldejac Beroz je smatrao, da je Dagon personifikacija Oanesa, za koga se smatra da se pojavio iz Persijskog zaliva. Mnogi naučnici smatraju da je Oanes doneo čoveku sva znanja. Oanes je pogrešno protumačen od savremene nauke, jer vezivanjem ovog božanstva za vodu i znanje – preci nam ukazuju na čovekovu završenu kristalizaciju svesti, kada je usaglasio dva vlakna DNK, koji se nalazi u vodi. Usaglašena dva vlakna DNK nose mudrost i znanje i tada je čovek postao šestodimenzionalan - savršenstvo dva principa. U Bibliji savršenstvo dva principa je – Božiji sin. Oanes je zaprvo slika Božijeg sina, kod naših predaka. Figuru Boga Dagona nalazimo u vavilonskim cilindričnim zapisima i na komadu skulpture u Nimrodu i Korsobadu.
DAŽBOG KROZ VEKOVE
Stari srpski rodoslovi nisu dovoljno korišćeni i temeljno proučeni, pa ni vest o idolu Dagonu kao rodonačelniku Srba. Poljak Hanrih Kunstman u nastojanju da dokaže da Poljaci vode poreklo sa Balkanskog poluostrva zadržao se i na belešci karlovačkog rodoslova. U prvom odeljku svoje rasprave pod naslovom “Uber die Herkunft der Polen vom Balkan”, Kunstman postavlja pitanje i traži odgovor: Šta znači Dagome?”. Kunstman kaže da je obožavanje Dagona započeto u zemljama gornjeg Eufrata, a zanimljivo je: - dalje zapaža da je ime Dagona moralo biti poznato i u rimskim dunavskim provincijama. Kada je reč o dunavskoj provinciji nadovezaćemo se na arheološko nalazište Lepenski Vir. Tu nalazimo riboliku figuru nazvanu “Danubijus” ili staro božanstvo naših predaka – Boga Dagona. To znači da je Bog Dagon bio uvažavan i mnogo pre zemalja gornjeg Eufrata i onoga što nam govori Biblija. Lepenski Vir datira iz preioda 9000 godina pre Hrista, a Biblija daje podatke do 4000 godina pre Hrista.
U studiji akademika Dragoslava Srejovića, Lepenski Vir - nalazimo sledeći tekst: „Danubijus – skulptura je nađena u pročelju svetilišta kuće br. XLIV (Lepenski Vir II). Ova ribolika figura bila je flankirana skulpturama od kojih jedna pokazuje ženu, a druga muškarca, možda pramajku i praoca stanovnika Lepenskog Vira. Sam Danubijus smatran je, verovatno za rodonačelnika celog ljudskog roda“.
Boga Dagona su preci predstavljali s telom ribe i glavom čoveka. Zato su preci u Lepenskom Viru Danubijusa predstavili kao riboliku figuru. Dabog ili Dažbog je Bog koji daje život na Zemlji – ON je i Bog Sunca i kiše, koji su uslovi za opstanak života. Kao takav bio je vrhovni Bog Srba. Opšte značenje reči Dažbog je određeno i bližim terminima – javljaju se u kompozitumima kao što su “beli bog”, “crni bog”, “mili bog”, “zli bog”. Problem imena Dažbog je u tome što mu se nije pronašla prava postojbina.
Uz pomoć zapisa predaka tragaćemo za njegovom postojbinom.
Kod Srba i Bugara – Dažbog je bio poznat kao natprirodno biće. Ako je božanstvo Svarog – vatra na zemlji, munja na nebu, onda je Dažbog Sunce. U ova dva kulta imena (Dažbog i Svarog), ogleda se važna karakteristika slovenske mitologije. Džbog i Svarog dobili su ljudska imena, a prvobitno obožavanje prirode popelo se na stepen personifikacije prirodnih sila. U jednom od prethodnih tekstova pod nazivom: Zemljine orbite u svesti ljudi, dali smo detaljnu analizu božanstva Svaroga. Došli smo do zaključka: - Svarog je glorifikovana gravitacija dovedena na stepen božanstva kod naših predaka. U analizi slovenskog panteona sagledali smo da su božanstva rođena iz glorifikacije fizičkih zakona, kroz koja prolazi Zemlja u toku svog usavršavanja i koje je postavio Tvorac. Obožavanjem fizičkih zakona postavljenih voljom Tvorca, ljudi su ukazivali slavu njegovom STVARANJU.
U Ipatijevskom letopisu se govori o odnosu Dažbog – Svarog i njihovom izjednačenju sa božanstvom Sunca, kao sa grčkim Hefestom i Heliosom. Ruski arheolog, mitolog i istoričar Boris Aleksandrović Ribakov govori o bliskoj vezi Dažboga i Svaroga. Po njemu Dažbog je sin Svarogov, kao što je Apolon sin Zevsa. U Slovu o polku Igorovu, se govori da je čitav ruski narod – Dažbogov unuk. U moskovskim arhivskim spisima (Malalasovom letopisu) Sunce se naziva Dažbog, a Dažbog je sin Svarogov. Ribakov u svojoj knjizi o mnogoboštvu Rusa u vezi Dažboga je napisao:
‘Postoje dva lika sunčevih božanstava, a sam Dažbog predstavlja boga sezonske sunčeve toplote i simbolizuje vreme sazrevanja letine. Dažbog je sin Svarogov koji je drevno božanstvo prirode, Sunca, “belog svetla”. To je Bog darivalac i potpuno odgovara Apolonu. I Dažbog i Svarog su nebeski Bogovi’.
Između Dažboga i Dabe (hromog vuka) nije pravljena dovoljna precizna razlika, već samo u terminu. Neki analitičari su govorili da postoji suštinska razlika ova dva mitska pojma. Iz bogatog folklora se može zapaziti da je reč o Bogu darivanja. U srpskom časopisu Vila, 1866. godine, izašla je priča, koju je vlasniku časopisa Stojanu Novkoviću poslao Živojin Radonjić iz Lojanice u Srbiji. Citiramo priču:
“Bio dobar car na zemlji a Gospod Bog na nebesima. To je tako dugo trajalo. Dok se Gospodu Bogu požali što Dažbog mnogo preko mere duše proždire, pa stane misliti kako bi silu Dažbogovu ukrotio. Da ga ubije, nije mogao jer je Dažbog, Bože prosti, bio silan kao i Gospod Bog na nebesima...Sveti Toma siđe na Zemlju k Dažbogu, i jednako ga kušao dok ga nije iskušao: da se njegova sila ukrotiti nikako ne može, jer su se dva cara ugovorila, nego ako bi se u Gospoda Boga sin rodio, on bi mogao potražiti svoju očevinu...A Gospod Bog zadijao sina. Kada Dažbog čuje da se u Gospoda Boga zadijao sin, i da već ide po svoju očevinu, od teške jarosti zine da mu se jedna vilečetina vukla po zemlji, a druga u nebo dopirala, ne bi li sina Božijeg proždro. Ali mu sin Božiji ne dade ni danuti, nego ga udari kopljem u donju vilicu i ispravi koplje te mu se i gornja vilica na koplje nabode...A sve grešne duše, što ih je Dažbog od pamtiveka proždr’o, pokuljaju iz usta i odu sa sinom Gospodu Bogu na nebesa”.
DAŽBOG I SVAROG
Sjajna priča koja nas usmerava do istine o suštini božanstva – Dažboga. Dalje u tekstu analiziraćemo ovaj tekst i još neke mitove predaka. Filolog Vatroslav Jagić smatra da u ovoj prići ima bogumilskih elemenata i da je pojam Dažboga – izraz manihejskog dualizma. Dažbog kao car na zemlji odgovara bogumilskom stvoritelju materijalnog, prolaznog sveta uglednom Satanijelu. Kod bogumila stvoritelj materijalnog je vrlo visoko božanstvo – drugi Bog posle vrhovnog.
Ruski arheolog i istoričar Boris Aleksandrović Ribakov tvrdi - Dažbog i božanstvo Svarog su tesno povezani. Za Dažboga se kaže da je sin Svarogov. Mi smo došli do zaključka da je božanstvo Svarog – glorifikovana Zemljina gravitacija kod naših predaka. Filolog Vatroslav Jagić došao je do saznanja - u pojmu Dažboga postoji dualizam. Tražićemo vezu Zemljine gravitacije s božanstvom Dažbogom i imati na umu dualizam. U srpskom mitu nalazimo da se Dažbog inkarnirao u hromog belog vuka – Dabu. Postavićemo pitanje: Zašto je beli vuk (Daba) u mitu hrom? U priči Živojina Radonjića iz Lojanice nalazimo da je Gospod Bog zadijao sina, a Dažbog je imao ogromnu vilicu koju je sin Gospoda, obuzdao.
Priča Radonjića usmerava da je Dažbog toliko silan da ga ni Gospod Bog nije moga ukrotiti, jer jenjegova snaga ista kao u Gospoda Boga. Da bi došli do suštine Dažboga - analiziraćemo postavljene elemente: Zemljinu gravitaciju (Svaroga, kao oca Dažbogovog), dualizam, sina Gospodovog, izjednačenje Gospoda Boga sa Dažbogom, smisao vilice i hromost vuka. Sve postavljene elemente nalazimu u Dogonskom mitu, koji se poklapa sa srpskim mitom o hromom Dabi (hromom belom vuku).
Dogoni su jedno pleme u zapadnoafričkoj državi Mali. Žive na ivici saharske pustinje, gde reka Niger skreće ka jugoistoku. Na okuci reke, jednim njenim delom – gotovo paralelno, pruža se oko dvesta kilometara stenoviti greben Bandijagara, dostižući visinu do tri stotine metara. Dogoni žive u peskovitoj ravnici Seno, koja se prostire ispod grebena i na visoravni iznad grebena Bandijagara. Najstarija i najtipičnija dogonska sela su smeštena u dnu ispod stena. Stene Bandijagare su činile u prošlosti zaštitu dogonskom stanovništvu od neprijateljski raspoloženih plemena i stranog uticaja. Danas su Dogoni, kao i večina etničkih grupa zapadne Afrike, zahvaćeni islamskom kulturom.
U sledećem tekstu iz dogonskog i srpskom mita koji su baština čovečanstva načićemo Dažbogovo postojbinu i suštinu dva pojma: Dažbog – hromi Daba.