AЛЕНОВЕ СТРЕЛИЦЕ

Ален је дечак нашег доба и не бисмо ни помислили да ћемо о њему читати у делу - налик бајци. Боље је рећи, ''Ален и стрелице љубави'' Славице Шетине је права мала бајка. Онаква, какве су и бајке о љубави принцеза и краљевића у неухватљиво давном добу и у неком далеком краљевству. Тамо негде...иза седам гора и седам вода. Али, кад ово знамо о ''Алену и стрелицама љубави'', хоће ли нас ишта подстаћи да нешто тако бајковито читамо у овом нашем тешком, тескобном, времену? Хоће. Као читаоци, бићемо заробљени магичном речју Славице Шетине. Увериће нас да је била у праву кад је одлучила да нам приповеда онако како је то чинио наш народ у својој бајци о Биберчету, да се сетимо једне од многих. Народни гениј је уверавао да се ране нанесене суровим животним околностима лече срцем - у лепој речи, поверењу у људе и вери у Бога. А главни јунак наше књиге је пошао путем свог доброг срца, па је заслужио милост божанску.
Без скретања пажње аутора на то, схватамо да је Ален праведник – и то у околностима потпуне усамљености. И ето, иако је сам и без ичије помоћи, жали другог  несрећног и сиромашног човека и премишља како да му помогне – да тај не просјачи, да тог заволи нека жена, па да с њом стекне дом, имање и потомство. И тако, предан добрим делима и тако несебичан, Ален се уздиже до божанских висина. Каква је то прелепа срећа била, јер су га богови позвали у своје друштво! Њиховом неограниченом моћи, пловио је Ален Небом, смештао се на облаке и једним од њих се, а тај је био најперушастији, покрио пре једног слатког сна. Поред њега је спавао нико други, него Бог Љубави Амор. А пошто је Амор спавао дуже и прилично дубоким сном, Ален је, из знатижеље, узео његов тоболац, пун стрелица љубави. С тако моћним оружјем у рукама, Алену је синула жеља да помогне свог сиромашног, усамљеног и несрећног пријатеља на земљи. Погодио га је првом стрелицом љубави и пријатељ се препородио, заљубио се у прелепу девојку, онакву какве су биле најдражесније принцезе у бајкама које је слушао од своје већ покојне баке. Но, кад се пријатељ тако заљубио, Ален је схватио да и богови могу начинити понеку омашку, коју је препознавао у томе да се принц може најискреније заљубити у принцезу, али све је узалуд ако би Амор заборавио да стрелицом љубави не испуни и принцезино срце. Зато је Алан, не часећи часа, тумарао и тражио дражесну девојку у коју се већ заљубио његов пријатељ. После неколико пређених гора и вода, Ален ју је уочио и даровао јој најлепшу љубавну стрелицу, па је заједнички живот двоје заљубљених започео.Срећан због новог и лепог живота ово двоје, Ален креће у околину свога дома, па с тоболцем чаробних стрелица ходи ливадама и шумама. Несебично одапиње стрелице љубави: у голуба и голубицу, срну и јелена, вука и вучицу, сокола и соколицу... сви живи створови су срећени. Радују се животу пуном љубави. Они који су на земљи започињу игре, они који су с крилима – лепршају и вијугају изнад дрвећа, они који имају лепе гласове – певају, цвркућу...
Ален више није ни сиромашан, ни усамљен. Свега што има на земљи и у висинама, све што гмиже, хода и лети је у љубави. Божанска милост се разлила по целој земљи. Ален ништа друго није ни желео. Сад више није усамљен. Кад је општа срећа свуда уокола, кад су сви испуњени љубављу, сви примећују и њега, воле и њега. Тако срећан, Ален се буди. Нема перушастог облака над њим, ни оног удобног, на којем је заспао. Пробудио се на свом старом кревету, а богови с којима се дружио и Бог Љубави Амор су били само у његовом сну. Али, то није разочарало Алена. Одлучио је да у свом срцу носи Аморове стрелице љубави и да их дарује свим људима које среће и свим створовима на земљи и на небу, а уз то ће, као у бакиним бајкама, божја милост биће јава, као што се и догодило у причи.